Nije li šest i po decenija posle smrti verovatno najkontroverznije ličnosti 20. veka stasalo vreme da u obzir uzmemo i neke druge činjenice važne za sagledavanje istorije tog ratovima i ideologijama obeleženog vremena?
Kako čitati nedavno objavljenu knjigu „Staljin: Enciklopedija“ (izdavač „Informatika“) a da se ne zapitamo nije li reč o jednoj u nizu revizija istorije kojima smo često izloženi?
„Ideja da objavimo knjigu ’Staljin‘, osim obeležavanja veka od Oktobarske revolucije, bila je i da otvorimo neku vrstu novog razgovora o Staljinu“, kaže Slavoljub Kačarević, urednik izdavačke kuće „Informatika“. „U našim glavama Staljin je tabu. Vaspitavani smo da je tiranin, oličenje onoga protiv čega je bila naša zemlja i rukovodstvo. Antistaljinizam je bio nešto što je poželjno, na šta smo navikavani, i to je prešlo u refleks. Danas, govoriti o Staljinu drugačije, a ne kao o zlom državniku i tiraninu, predstavlja vrstu jeresi i problem. Učinilo nam se da bi danas tema Staljina u tom smislu bila provokativna ako bi imala detabuizirajući ton, da pokušamo da vidimo da li je on baš onakav kakvim ga je ideologija prošlog veka, bilo zapadna, bilo istočna, bilo domaća, jugoslovenska, predstavljala“.
Kačarević kaže da knjiga obiluje dokumentima, ličnim i zvaničnim, iz kojih se može videti da je Staljinova epoha nama prilično nepoznata.
„Poznata nam je u crno-beloj propagandnoj varijanti, jer smo i mi tu temu ruske istorije i njihovog velikog vođe ovde pretvorili u ljutu propagandu jugoslovenskog tipa, koja nam je prilično zamaglila pravo stanje stvari. Valjda je svima jasno da jedan čovek ne čini epohu i da jedan vođa ne može sam da upravlja desetinama i stotinama miliona ljudi“.
Na pitanje kako danas možemo suditi, sa prilično velike vremenske distance, ne samo o Staljinu već i o vremenu koje ga je iznedrilo, dugogodišnji novinar i sociolog Slobodan Reljić odgovara da u ovoj priči moramo razlikovati dve stvari: Josifa Visarionoviča Džugašvilija i ono što je iz te ličnosti izraslo — Staljina, koji je nesumnjiva istorijska činjenica.
„Kao što Napoleon predstavlja Francusku s početka 19. veka, šta je ona tad značila u svetu, kako je gledala na ostatak sveta, kako se ponašala, tako kroz Staljina vidimo jedan dramatično važan istorijski momenat. Oktobarska revolucija jedan od ključnih događaja dvadesetog veka, uticala je na velike promene u svetu. Uspostavljen je bipolarni svet, Rusija je postala moćna. A ključni čovek u svemu tome, pored Lenjina, bio je Staljin. Danas na svet iz tog vremena gledameo mnogo drugačije nego ako pristanemo na stereotipe koji su stvoreni posebno u vreme Hladnog rata: od toga da su Amerikanci strašno uveličavali broj onih koji su poginuli u Sovjetskom Savezu i bili u zatvorima, do naše 1948. i onog istorijskog ’ne‘. Dakle, kad postoji stereotip, nema šta da se kaže ni o tom sistemu ni o čoveku koji ga predstavlja. Ali, istorija nije tako jednostavna“.
Kao zanimljiv primer odsustva stereotipa u razumevanju istorije i njenih tokova, Reljić navodi govor Vinstona Čerčila u britanskom parlamentu šest godina po Staljinovoj smrti.
„To je čovek koji nije imao apsolutno nijedan razlog da misli o Staljinu bilo šta pozitivno, a reč je i o najvećem antikomunisti dvadesetog veka. Čerčil te 1959. godine, u Domu lordova, povodom 80-godišnjice rođenja Staljina, kaže: ’Staljin je formirao i sebi potčinio ogromnu imperiju. Bio je to čovek koji je svoje neprijatelje uništavao rukama svojih neprijatelja. Naterao je čak i nas, Engleze, koje je otvoreno nazivao imperijalistima, da ratujemo protiv imperijalista. To je vladar koji je dobio Rusiju sa ralom, a ostavio je naoružanu atomskom bombom. Što god da pričaju o Staljinu, takve ljude istorija i svet ne zaboravljaju‘“.
Koliko je važno sagledati stvari u istorijskoj ravni svedoči, podseća Reljić, i podatak da je ruski narod koji bi trebalo da bude najviše ljut na Staljina, za prvu istorijsku ličnost u nekoj anketi — izabrao upravo njega.
„Nije moguće Staljina osloboditi različitih kompleksnih, teških, u nekim segmentima, užasnih radnji, ali ne može se sav užas ovog sveta objasniti preko jednog čoveka. Dva svetska rata, koje su pokrenule zapadne kapitalističke zemlje, u kojima Staljin nije išao da osvaja Pariz, Berlin ili Vašington, u kojima je stradalo toliko miliona ljudi, a ispada da niko nije ni blizu takav zločinac kao Staljin, koji je pokušavao da zaštiti sopstvenu zemlju i narod“.
Činjenica da knjiga nije bez ličnog tona i neskrivenih simpatija prema vođi, za izdavača ne predstavlja problem objektivnosti. Kačarević smatra da je od pristrasnosti važnije to što u knjizi nema laži i preterivanja u pohvalama, a kao njen poseban kvalitet ističe to što je nastala iz jednog staleža i iz jednog pogleda na svet koji je autentičan.
„Našao sam samo na jednom mestu ozbiljan emotivni iskaz te vrste, a to je tamo gde se govori o odrednici ’gulag‘. Tu autor opisuje činjenice o logorima, broju zatvorenika i kaže da je to jedina prava istina, a sve ostalo su izmišljotine i propaganda. Onda je prešao na priču o Solženjicinovom delu ’Arhipelag gulag‘ i njegovom uticaju na rusku i svetsku javnost i o tome kako je ta knjiga nastala uz pomoć američke ambasade i njenih inženjera ljudskih duša. E, tu se sa velikim gnevom obrušio na Solženjicina i njegovu knjigu. To je jedino mesto gde sam uočio snažne emocije prema ličnosti Staljina. Sve ostalo jeste navođenje činjenica za koje on smatra da su tačne i koje prikazuju ruskog vođu u mnogo boljem svetlu nego što smo navikli da bude prikazan. A da li je uopšte moguće napisati o takvoj ličnosti ovakvu knjigu, punu podataka i detalja, a da ona bude objektivna, i to objektivna za svakoga, ne samo za istomišljenike, to je pitanje. Nema sumnje da imamo mnogo paradoksa vezanih za Staljina koji su važni za razumevanje njega i njegove epohe. Mi svake godine slavimo sve sadržajnije i smislenije oslobađanje Beograda, dolazak ruske vojske ovde i sa sve većim razumevanjem prema žrtvama i oslobodiocima. Staljin tu ostaje neobjašnjen, i dalje visi na stubu srama kao najgori čovek na svetu. Zar to nije paradoks? Zar nije potrebno da pokušamo da shvatimo i jedno i drugo i treće?“
Moć da jedan čovek učini u svojoj eri ono što je učinio Staljin — industrijalizuje zemlju, podigne kulturu, stvori svetsku silu, učini dostupnim najrazličitije sadržaje svima — Slobodan Reljić vidi kao moć naroda.
„To se uvek svodi na moć naroda. U toj poststaljinističkoj eri, kad je bila na kolenima, Rusija je uspela da se konstituiše za relativno kratko vreme. Posle Jeljcina, koji je bio pojam nepostojanja Rusije, ponovo su našli nekoga ko predstavlja tu njihovu moć. On se zove Putin, i Rusija je danas obnovljena na svakom nivou, duhovnom, materijalnom, vojnom. Postoje teorije po kojima je ruski komunizam, u stvari, legitiman produkt ruskog društva, i da ono što se desilo ne možete da objasnite time kako su Nemci stavili Lenjina u voz i on je došao i napravio komunističku državu. Ako pogledate strukturu odnosa Rusa, pa i nas prema kolektivnoj svojini, prema egalitarizmu, onda vidite da je to do kraja izvedeno, da je komunizam prirodno stanje u jednom društvu. Sve sile koje su učestvovale u Prvom svetskom ratu su se praktično raspale, jedine dve zemlje koje su napredovale bile su Amerika i Rusija, koja je svoju ideološku tačku prebacila sa carskog na oslobođenje masa. To je fakat, da je ona postala druga, odnosno jednaka svetska sila u svetu posle toga. To mora da bude neka unutrašnja produkcija te društvene grupe, da stigne i da postane zemlja koja proizvodi najveća dostignuća uma. U takvom vremenu pojedinci su samo manekeni jednog stanja koje ih izbaci“.
Da je reč o ličnosti koja obiluje paradoksima svedoče i mnogobrojni podaci objavljeni u knjizi koji govore o Staljinovom odnosu prema crkvi. Da li se nekadašnji đak bogoslovije, a potonji vernik partije uistinu odrekao Boga?
„Kao uspešan državnik, Staljin je shvatao značaj crkve u narodu“, kaže Kačarević. „U trenucima najveće krize i potrebe za najžešćom mobilizacijom svih potencijala Rusije u odbrani od Nemačke, on se potpuno vratio crkvi. Mi ne znamo da li je to i koliko pomoglo snazi ruske armije i odbrani, ali on je očigledno bio svestan da mora da igra na sve karte. Verovatno je morao da pređe neke svoje ideološke barijere, da žrtvuje neke svoje stavove, shvatajući šta je važno. Odbrana je bila pitanje broj jedan, i on je dokazao da je u stanju da do kraja sprovede ratnu pobedu“.
Povodom Staljinove smrti, ruski patrijarh je kazao da je on bio „spolja ateista, ali u suštini, čovek koji veruje u Boga“, a u crkvi je održana služba u kojoj su za Staljina pevali „Vječnaja pamjat“. Naše sagovornike pitamo da li je ipak reč o verniku preobučenom u komunističko, ateističko odelo.
„Sam ateizam je odnos prema božanskom“, objašnjava Slobodan Reljić. „U njegovom slučaju je to još kompleksnije zato što je bio školovan u bogosloviji. Različito se o tome misli kad živite u tom vremenu — kad znate koliko je srušeno crkava, koliko je smanjena struktura ruske pravoslavne crkve, šta se tu sve dešavalo — i danas. U današnje vreme Staljin zaslužuje neku vrstu fer tretmana, potrebno je da se neke stvari pogledaju, da se uporede sa nekim njegovim prethodnicima, da se uporede sa današnjim vremenom, da se vidi šta je on stvorio, šta je promašio, koliko je to Rusiju koštalo“.
A kao jednu od neophodnosti za fer tretman, Kačarević vidi ponovno otvaranje ove teme, što je i učinjeno knjigom „Staljin“.
„Potrebno je da pokušamo sve to da objasnimo i razumemo. U Rusiji postoje ozbiljniji naučnici koji smatraju da je sa Oktobarskom revolucijom i nastankom Sovjetskog Saveza došlo do modernizacije ruske države i da je to bio odgovor vremena, bez obzira na priče o tome ko su boljševici i ko je Lenjin. Oni gledaju širu sliku i smatraju da je došlo do modernizacije koja je bila uspešna sa stanovišta održavanja teritorije, narodne kulture. Sovjetski Savez jeste savez Sovjeta, koji nisu bili proizvodi ni boljševika, ni menjševika, ni zapadne agenture, nego spontani način organizovanja naroda u jednom periodu anarhije u Rusiji za vreme Prvog rata. Mi danas ponovo imamo sudar sa tim stvarima, i ako prihvatimo te stereotipe, dolazimo do toga da su Hitler i Staljin isto, a da je Hitler možda malo bolji. To podstiče našu želju da stvari do kraja shvatimo“.
Kako će se običan čovek snalaziti u mraku prošlosti o kojoj dobijamo tako različita, nekada i kontradiktorna obaveštenja, i šta u tom smislu nauka poput sociologije može da uradi? Slobodan Reljić smatra da je, za početak, važno razbistravanje i dovođenje stvari u normalu.
„Vrlo je važno za nas da se taj razulareni antikomunizam vrati u neku normalu. Od komunizma je jedino gori antikomunizam. Sociologija je sastavni deo tih procesa, ali ona je i sastavni deo tih establišmenta, njena uloga nije sad najpozitivnija. Čitava propaganda se zasniva na istraživanjima. Nauka služi da se sistem održi ovakav kakav je, ali sad više ne može da se održi, zato što sad život ne može da se održi. I interesovanje za Staljina dolazi iz te neodrživosti sistema. Zato što su se ti koji su živeli na račun antistaljinizma šireći ga pola veka, pokazali kao ljudi koji nude i neka gora rešenja od Staljina. Taj sistem koji je od Staljina napravio najveći problem dvadesetog veka danas nas je doveo u stanje da osam ljudi ima u vlasništvu koliko i 3,4 milijarde. Staljin nije mogao da proizvede takvo društvo sa tako velikim socijalnim razlikama“.
Reljić kaže da je, kada je rušen Sovjetski Savez, ta propaganda u koju danas svi sumnjamo svima izgledala kao istina.
„To što je Zapad govorio o Istoku i o Staljinu, mi smo doživljavali kao otkrića i prelazili smo preko svih činjenica koje su govorile suprotno od toga. Međutim, kad svet ulazi u ovakve probleme, kad sve izgleda kao na granici svetskog loma, onda je jasno da ti glasnogovornici, u stvari, govore stvari kojih bi se trebalo kloniti. U tom smislu, ljudski instinkt i sposobnost da se pobegne od najgorih tokova predstavlja najmoćnije oružje. Moć dolazi iz čovekove sposobnosti da shvati da ga toliko vremena lažu i da nema više potrebe da to sluša“.
Nema sumnje, smatra Reljić, da su odmah posle Oktobarske revolucije i novog društvenog socijalističkog sistema koji je uspostavljen, Zapad i Amerika krenuli u propagandu protiv čoveka koji taj sistem predstavlja.
„Kompletni današnji mehanizam propagande dostigao je vrhunac u Prvom svetskom ratu. Zapadu je Staljin bio problem, oni su navijali za Trockog, iako je Staljin zaustavio širenje svetske revolucije, a Trocki želeo da je nastavi i čitav svet pretvori u socijalistički. A da je odnos prema Staljinu očigledno bio čista propaganda govore činjenice da je u Staljinovo vreme na na 100.000 stanovnika bilo 573 zatvorenika, dok je u Jeljcinovo vreme na 100.000 stanovnika on imao 647 ljudi u zatvoru. U isto vreme, SAD imaju 626 ljudi. Za njih je Staljin amater. Propaganda je ta koja relativizuje sve činjenice i izbacuje sve koje joj ne odgovaraju“.
