Procene koje su sačinile nevladine organizacije u Srbiji govore da svake sekunde iz budžeta Srbije odlazi 16 evra za Kosovo i Metohiju, dok je zvanični podatak da Srbija za Kosovo na godišnjem nivou izdvaja više od pola milijarde evra. S druge strane, Albanci, koristeći naše resurse, Srbiji zakidaju za gotovo 11.000.000 evra na godišnjem nivou. Vlada Kosova je formirala tehničku radnu grupu za procenu sve imovine u vlasništvu društvenog preduzeća „Trepča“, a kako se saznaje, isto planira da uradi i sa „Obilićem“ i „Gazivodama“. No, samo „Trepča“ kakva je sada vredi 85 milijardi američkih dolara.
Ako tome dodamo ono što su Amerikanci izračunali, eksploatacija ovog rudnika na Kosovu može da traje čak 16 vekova, dok je vrednost nalazišta sedam strateških ruda (olovo, cink, srebro, nikl, mangan, molibden i bor) procenjena na čak 1.000 milijardi dolara! U tom kontekstu onaj kome bude pripao kombinat „Trepča“ potencijalno postaje i „gospodar“ u oblasti energetike u ovom delu Evrope.
Na Kosmetu mesecima kradu struju od „Elektromreža Srbije“, zbog čega je dosad naneta šteta od 5,5 miliona evra. Tu su i „Gazivode“ i „Obilić, da ne pominjemo ostala društvena preduzeća koja su u funkciji a koja koriste Albanci.
Dr Dejan Mirović podseća da je po Rezoluciji 12 44 Srbija na upravljanje svoju imovinu predala Unmiku i da, što se nas tiče, mi samo time treba da se rukovodimo. Sve uredbe koje su doneli specijalni predstavnici ove misije „na svoju ruku“ kojima su deo po deo predavali srpsku imovinu kosovskim vlastima treba uzeti u ponovno preispitivanje, pa tek onda sesti i svesti račun.
„Ubeđen sam da u pravnom i ekonomskom smislu Srbija mnogo više treba Kosovu nego obrnuto. I zato ne razumem zašto barem delimično ne primenimo nekakve sankcije. Od stalnog obraćanja EU ja nisam video nikakve koristi jer oni nastavljaju sa grubim kršenjem prava“, kaže naš sagovornik.
Podsećanja radi, nezavisna komisija za rudnike i minerale okupiranih teritorija, kojom je upravljao Unmik, u izveštaju Rajnera Hengstmana iz 2004. godine objavila je da je Svetska banka procenila mineralne rezerve Kosova na 13,5 milijardi evra. Najznačajnije mesto zauzima lignit, čije geološke rezerve iznose oko 15 milijardi tona, bilansne rezerve olova i cinka procenjene su na 51 milion tona (74,1 odsto bilansnih rezervi Srbije), rezerve nikla i kobalta na 19,9 miliona tona, a rezerve boksita na 1,7 miliona tona (potencijalna proizvodnja aluminijuma od 425.000 tona).
Svetska banka je procenila i da su ležišta lignita i mrkog uglja na Kosovu i Metohiji dovoljna za proizvodnju struje u čitavom jednom veku, što se poklapa s procenama stručnjaka sa Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu, koji su takođe naveli da je potencijal na Kosovu dovoljan za dve termoelektrane i proizvodnju struje za sto godina. To, prema proceni našeg Ministarstva energetike iz 2009, odgovara vrednosti od sto milijardi evra.
U periodu od 1961. do 1990. godine Srbija je u Kosovo i Metohiju uložila 17,6 milijardi dolara ili oko 600 miliona dolara godišnje. U godinama neposredno pred raspad SFRJ čak 48 odsto sredstava za nerazvijene odlazilo je na KiM.
Dr Mirović kaže da činjenica da Albanci raspolažu svom srpskom imovinom od termoelektrane pa nadalje, dakle, sve što je južno od Ibra je u njihovim rukama.
„Sve je to izgrađeno za vreme Srbije ili Jugoslavije i oni u pravnom smislu nemaju ništa osim baze ’Bondstil‘. Ja uopšte ne mogu da pričam o nekakvom konačnom sporazumu, a ne o recimo TE ’Obilić‘! Ona je potpuno nelegalna u njihovim rukama i ako bi, ne dao bog, došlo do bilo kakve arbitraže, ta odluka bi morala biti u našu korist“, naglašava dr Mirović.
On kaže da je ovde reč o čistoj uzurpaciji naše imovine kao što su „Gazivode“, „Obilić“, „Trepča“… „Njihova drskost nema granice ako ih mi sami ne zaustavimo“, primećuje Mirović i dodaje da Albanci imaju državinu ali nemaju svojinu nad tom imovinom.
Što je najgore, ova neviđena pljačka odvijala se pod okriljem Ujedinjenih nacija, iako Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti nije predviđeno bilo kakvo učešće UN u promeni svojinskih prava na Kosovu i Metohiji. Suprotno opredeljenju da se stečena svojinska prava države, pravnih i fizičkih lica ne mogu menjati bez njihovog izričitog pristanka, Unmik je, samovoljno i protivno Rezoluciji 1244, uzurpirao svojinska prava i vlasništvo nad nepokretnostima i preduzećima.
Dodajmo tome podataka da su od 1.088.699 hektara zemljišta, na koje su Srbi imali tapiju po katastarskim knjigama, više od 80 odsto uzurpirali Albanci, dok je većina preduzeća prodata u kriminalnom procesu privatizacije čiji su temelji postavljeni Uredbom o privatizaciji koju je aprila 2005. godine proglasio Soren Petersen, tadašnji šef Unmika. Verovali ili ne, tim dokumentom je propisano da nije neophodno da se utvrdi poreklo vlasništva, već se to može uraditi i posle prodaje, sudskim putem.
Najveća pljačka desila se na prvih devet tendera, održanih od kraja 2006. godine, kada je prodato 145 preduzeća za ukupno 148 miliona evra. Kupci, isključivo Albanci, nimalo se nisu obazirali na potraživanja koja su prema tim preduzećima imali fondovi i banke iz Srbije i Crne Gore.
