Na stadionu Spartaka u Moskvi 27. juna „orlove“ će na susretu sa Brazilom pratiti najstariji navijač naše fudbalske reprezentacije, Žarko Popović. Iako je više od šest decenija bio u sportu kao fudbalski sudija Savezne lige Jugoslavije, prvi put će pratiti utakmicu na najvećem fudbalskom šampionatu. Mada su iza njega hiljade fudbalskih suđenja, za Sputnjik kaže da je prilično uzbuđen.
„Pa sigurno da ima uzbuđenja, ima malo treme, jer mi je to novo iskustvo. Kao sudija sam bio akter utakmica sa više od 50 hiljada gledalaca, to sam doživeo, ali ne kao gledalac na Prvenstvu“, kaže Popović, koji se neće prvi put naći u Rusiji.
Sagovornik Sputnjika je ispričao kako je privatno 1967. godine putovao svojim „fićom“ dve nedelje kroz Rusiju. Tada je bio i na stadionu Spartaka, na kome će sada bodriti naše reprezentativce.
Godinu dana pre puta u Moskvu, takođe „fićom“, naš sagovornik je otišao na finale Kupa šampiona u Belgiju, kako bi podržao Partizan u meču sa Realom. Vozio je gotovo nedelju dana da bi se domogao Brisela i uživao u najvažnijoj sporednoj stvari na svetu.
Ovoga puta u Moskvu putuje iz Budimpešte. Tako je kaže, jeftinije, jer na Mundijal odlazi o svom trošku. Očekuje da naša reprezentacija bez većih problema savlada Kostariku i Švajcarsku. A čemu se nada u susretu naših sa Brazilcima?
„Očekujem jedan izuzetno dobar fudbal, kvalitetan fudbal. Voleo bih da se to desi, da uživamo, da se nadigravamo. Računam da će Brazil takođe pobediti dve prethodne ekipe“, kaže Popović i podseća da smo se s Brazilom sastajali više puta.
U najlepšem sećanju mu je ostao susret kada se od fudbala opraštao jedan od najboljih na svetu, Pele.
Iako fudbal u njegovom životu nije sporedna stvar, najstariji navijač reprezentacije Srbije koji putuje u Rusiju ipak kaže da je posao fudbalskog sudije za njega bio samo hobi.
Popović je, naime, mašinski inženjer. Do 2000. godine radio je u struci i bio veoma uspešan direktor nekoliko sektora u fabrici armatura „Istra“ u Kuli, firmi koja je u njegovo vreme zapošljavala 1.100 radnika. Takođe je bio predavač u Srednjoj tehničkoj školi u svom mestu.
Međutim, ljubav prema lopti navela ga je da se istovremeno posveti podizanju sudijskog kadra, školovao je brojne fudbalske sudije Zapadnobačkog okruga, Kule, Odžaka, Apatina i Sombora. Bio je instruktor, posmatrač, kontrolor na utakmicama, sedeo je i u fudbalskim forumima Vojvodine i Srbije, pomogao im svojim iskustvom i znanjem. To i danas radi. Za penzionera, čoveka koji gazi devetu deceniju života, izuzetno je aktivan, ne izlazi iz kola, a u Kuli vodi Školu za fudbalske sudije.
U razgovoru za Sputnjik pitamo ga da li se nekada sudilo poštenije i moralnije. Uz uzdah odgovara da se sve promenilo, pa i fudbal, a posebno odnos prema njemu.
„Kodeks je neki bio, drugačiji, postojalo je poštovanje. Čini mi se da se više gledalo da se korektno sudi. Ne znam šta se sada tačno dešava, ali ranije nije bilo takvih pritisaka, klubovi su bili drugačije organizovani, drugačiji su bili i sportski radnici koji su vodili fudbalske klubove. Danas imate dosta privatnih klubova, privatnog biznisa, pa mi se čini da tu ima malo manje čistote“, kaže Popović.
Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka bio je u verovatno najboljoj sudijskoj trojci koju je Jugoslavija imala na terenu Prve lige. Zajedno su sudili mnogo teških mečeva, ali jedan ipak izdvaja. Ne mogu da kažem da mi je to najdraži meč, ali je psihološki gledano, po broju gledalaca i po ishodu utakmice, sigurno najinteresantniji, kaže Popović.
„Dinamo—Partizan, bio je to rekordan broj gledalaca na stadionu u Zagrebu, tada se stajalo, nije bilo sedišta, bilo je 65 hiljada gledalaca. Sudija je bio Dušan Maksimović, pomoćni smo bili Stevan Divljački i ja, čuvena trojka. Interesantno je da je, bez obzira na ogromnu podršku navijača, ipak pobedio gost“, priseća se Popović.
Pitali smo ga i da li je na ovom meču imao moralnu dilemu, s obzirom na to da je navijač Partizana. Kaže da su se novinari dokopali te informacije ili su primetili da je bio na mnogo Partizanovih utakmica. „Kad smo dolazili na Prvu saveznu ligu morali smo da popunimo jedan karton, upišemo svoje podatke, ali i da kao deca kažemo za koga navijamo“, priseća se naš sagovornik.
„Napisao sam za koga navijam, kao što su i ostale sudije morale. Ako niste ni za koga navijali, smešno je da budete fudbalski sudija. Navijao sam, pored kulskog Hajduka, koji tada nije bio u Saveznoj ligi, za Partizan, i to napisao, ali nikada, nikada nisam imao dilemu. Ako ste korektan, moralan sudija, ako se bavite tim poslom, za mene je nepojmljivo da možete da navijate, a da istovremeno sudite. Postoje samo dve boje, dva protivnika i morate da sudite, kao u sudu“, kategoričan je Popović.
U Moskvu putuje s navijačkim pasošem koji je dobio od Ruskog doma. Na kraju razgovora za Sputnjik kaže da mu je velika ljubav prema fudbalu pomalo smetala u porodici, jer nikada vikendom nije bio kod kuće.
„To sada nije slučaj, supruga i oba sina raduju se što ću konačno prisustvovati jednoj utakmici na Mundijalu“, kaže uz osmeh najstariji navijač reprezentacije Srbije na Svetskom prvenstvu.
