S olakšanjem je dočekana vest da su malinari, nezadovoljni otkupnom cenom maline koju im diktiraju hladnjačari, okončali trodnevnu blokadu magistralnog puta kod Prijepolja. Rešenje toga, kao i drugih problema sutra će pokušati da nađu u razgovoru sa ministrom poljoprivrede Branislavom Nedimovićem.
Gorak ukus u ustima ipak ostaje jer je reč o problemima koji se ponavljaju godinama i neizbežno se postavlja pitanje imamo li načina da poput razvijenih zemalja zaštitimo svoju poljoprivrednu proizvodnju od koje toliko očekujemo. I čemu mogu da se nadaju ostali poljoprivrednici kad smo doveli u pitanje jedan od retkih brendova po kome nas u svetu po dobrom prepoznaju i koji donosi skoro 10 odsto vrednosti ukupnog izvoza agrara.
Srbija, koja je dugo godina sa Poljskom bila najveći proizvođač i izvoznik maline u svetu, iz godine u godinu je beležila pad, pa je tokom poslednjih šest godina proizvodnja smanjena za trećinu. U isto vreme, drugi su beležili rast proizvodnje kurentne robe na svetskom tržištu koju sigurno ne bi proizvodili da nemaju računicu za to. Osim toga, uspeli smo, da zahvaljujući izvoznim mešetarima, koji su radi veće zarade podvaljivali uvoznu malinu lošijeg kvaliteta kao srpsku, narušimo dugo sticanu reputaciju po kvalitetu i ukusu najtraženije srpske maline, čemu možemo da zahvalimo tlu koje ju je iznedrilo.
Već ima glasina da će se u sličnoj situaciji naći i naši proizvođači čuvene oblačinske višnje. Zato je priča o malini mnogo šira od tek njene otkupne cene.
Šta Srbija može da uradi u situaciji kada je, kako kaže naš poznati agroekonomista Milan Prostran, ionako nekonkurentnu, izmučenu, poljoprivredu, velikim delom uništenu kroz privatizaciju, olako prepustila na milost i nemilost potpuno liberalizovanom tržištu.
On napominje da Francuska, iako vodeći proizvođač hrane u EU, koja sa 18 odsto pokriva tržište od 500 miliona potrošača, uprkos velikim subvencijama iz EU fondova i dalje pomaže poljoprivrednike.
Francuska ne prestaje da radi na promovisanju svojih proizvoda, ne libeći se krilatice „Kupujte domaće“, podržavajući domaćeg farmera koji im je u fokusu, kaže sagovornik Sputnjika, ističući da država mora da zna šta joj je strateški cilj i da na tome radi.
Da nam je taj strateški cilj i dalje ostao na rečima najbolje pokazuje baš slučaj maline. Tačno pre pet godina posle jednog od sastanaka nezadovoljnih malinara u vladi, formiran je tim koji će stvoriti okvir da malina postane strateški proizvod Republike Srbije. Tek prošle godine je osnovan Nacionalni savet za malinu, ali s obzirom na iste probleme u proizvodnji maline, očigledno rezultata i dalje nema.
I ne samo da ni danas u suštini nemamo nacionalni program za malinu nego ga nemamo ni za jedan proizvod koji bi mogao da bude od nacionalnog značaja i koji bi podrazumevao plan mera za zaštitu te proizvodnje, kaže Prostran za Sputnjik.
On smatra da država mora više da se angažuje, da zaista bude servis svojim građanima, a ne samo da se pravda kako na slobodnom tržištu ne sme da interveniše. Niko ne traži da država određuje cene, ali ona mora da stvori red i uslove koji će podsticati poljoprivrednike da rade i šire proizvodnju, a ne da od nje odustaju, upozorio je Prostran. Pogotovu što smo, kako napominje, u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju EU najgore ispregovarali upravo liberalizaciju tržišta, a i sada nas pritiskaju da uradimo još neke stvari, jer navodno bez toga ne možemo u Svetsku trgovinsku organizaciju.
Država mora da pomogne u promociji svojih proizvoda i pronalaženju tržišta, kod stvaranja uslova za skladištenje proizvoda, kod osiguranja useva, da obezbedi povoljne kredite za pokrivanje zasada mrežama. Takođe i da stane na put onima koji mešetarenjem dovode u pitanje izvoz srpskih poljoprivrednih proizvoda. Ukazao je i na mogućnost javnih hladnjača, odnosno skladišta, kao onih za odlaganje pšenice i kukuruza koji su potom išli u izvoz. Danas se, kako napominje, niko do kraja ne bavi tim pitanjima.
A ne bavimo se izgleda dovoljno ni strategijom za budućnost. Do kada ćemo da izvozimo malinu, i samo nju, a ne prerađevine od kojih bi i proizvođači i država imali daleko više koristi. Zato država treba da stvori olakšice i povoljne kredite za podizanje prerađivačkih kapaciteta. Svojevremeno, na pitanje Sputnjika kako su Poljaci rešili problem skladištenja maline, odgovor je glasio — lako, došli Nemci i obezbedili im, a time i sebi sirovinu koju prerađujući je u nemačke džemove, sirupe, sokove… Na tržištu sada višestruko zarađuju u odnosu na uloženo.
Prostran podseća i da mnoge zemlje nisu odustale od protekcionističkih mera. Zemlje EU i danas uvode takozvane mere vancarinske zaštite, zahtevajući za uvozne proizvode različite sisteme kvaliteta, kako bi što bolje zaštitila domaće proizvode, objašnjava ovaj agrarni analitičar.
„Našlo bi se tu mnogo toga na čemu država može da se angažuje da olakša poljoprivrednicima“, naglasio je Prostran.
Zato priča o malinarima nije samo priča o tome hoće li otkupna cena maline biti evro ili evro i po po kilogramu i hoće li naši poljoprivrednici uspeti da zakrpe rupe na džepovima. Jer u Srbiji, kako reče Prostran, od 630.000 gazdinstava 78 odsto su malih farmera sa posedima do pet hektara, a među njima dominiraju oni do dva hektara. A tako sigurno ne možemo računati da poljoprivreda bude glavna pokretačka snaga naše svetle budućnosti.
