U Narodnom pozorištu u Beogradu odnedavno se izvodi mjuzikl „Bolivud“ prema tekstu i u režiji Maje Pelević. U predstavi igraju Miloš Đorđević, Jelena Đukić, Danijela Ugrenović, Suzana Lukić, Pavle Jerinić i Bojana Đurašković. Muziku za songove komponovala je Anja Đorđević.
„Bolivud“ je priča o grupi umetnika u jednom malom mestu, u koje dolazi bolivudski producent s namerom da tu otvori filmski studio. Ova vest pokreće mnoštvo očekivanja i snova, kolektivnu nadu u bolji život, a različiti interesi na površinu izvlače raznolike ljudske karaktere i ponašanje.
U središtu ovog komada je, prema rečima Maje Pelević, kritika društva, odnosno specifične društvene grupe — radnika u kulturi. „To je kritika na račun nas samih“, ističe autorka.
„U bolivudskim filmovima vrlo često možete da vidite kombinaciju društvene kritike i ljubavi, sentimenta i kasti, žala za prošlim vremenima, problema i kataklizme. Songovi su integralni deo teksta, nisu pisani naknadno. Gotovo ceo komad je i pisan u rimi. Želeli smo da ispričamo priču o Bolivudu, a da se osvrnemo pritom na neke ovdašnje probleme. Želeli smo da otkrijemo šta smo to pogrešno uradili, koji su to pogrešni koraci bili. U sve to smo pokušali da integrišemo i nostalgične momente, poput komunističke priredbe, nekih sentimentalnih nota s terasa na obali mora, u sindikalnim odmaralištima. Važan segment predstave je i kolektivitet, koji postoji bez obzira na to koliko se različito ponašaju naši junaci“, objašnjava Maja Pelević u razgovoru za Sputnjikovu „Orbitu kulture“.
Spominjete termine koji su vezani za komunistički period, poput priredbe, sindikata… Gde je, prema vašem mišljenju, današnje društvo u poređenju s tim periodom?
— Ono je predaleko odmaklo od tog perioda. Mislim da smo potpuno zaboravili sopstvenu prošlost. A to je i naša krivica. Svi smo zaslužni za to što danas sve više težimo nekoj vrsti individualizma, što nas ovo današnje, neoliberalno vreme, odnosno tranzicija ka neoliberalnom kapitalizmu, otuđuje. Sve manje možemo da zamislimo zajedničko građenje budućnosti. U poređenju s devedesetim godinama, kada su ljudi verovali da će se nešto promeniti, išli na proteste, danas svi mi koji pokušavamo nešto da promenimo, duboko u sebi ne verujemo u to. To je veliki problem, više nemamo veru u bolju budućnost.
Da li to vidite samo kao problem našeg društva, ili smatrate da je to karakteristično za savremeni svet u celini?
— To je apsolutno globalni problem. Devedesetih godina, kada smo mi ovde bili izolovani, posmatrali smo Zapad kao nešto što će nam sutra doneti neku bolju budućnost, bolje sutra. Zaboravili smo da je ta vrsta ekonomske politike kod nas počela privatizacijom kompletne javne sfere, svih institucija, a dovešće nas do toga da prekosutra više nećemo imati ni besplatno školstvo. Već danas ga imamo u vrlo maloj meri, a zdravstveni sistem se raspada. Postoji velika šansa da propadne sve ono što smo gradili da bi nama, građanima, bio olakšan život. Nismo sigurni u to gde ide novac koji dajemo u budžet, a to je, zapravo, i naša odgovornost. Zaboravili smo na to da smo pre ovoga imali prošlost koja je imala i dobre i loše strane. Kompletno smo je izbrisali. Ovaj politički sistem nas otcepljuje od te prošlosti u želji da od nas napravi, kako je divno rekao hrvatski filozof Boris Buden, decu u pelenama koja sada uče lekcije iz demokratije kao da su se juče rodila i kao da nisu imala prošlost, kao da nisu gradila jedno vrlo ozbiljno društvo.
Kakvu ulogu u svemu tome ima Bolivud, ako ga posmatramo kao asocijaciju na raskoš, na masovnu kulturu? Koliko u tom smislu vaša predstava podvlači neke nove (novokomponovane) vrednosti ovog društva?
— Bolivud često posmatraju kao ružnu mlađu sestru Holivuda i uopšte ne žele da priznaju da je to jedan autentičan žanr koji se i te kako bavi problemima društva, Indije, kasti. Činjenica je da je Bolivud u Indiji doživeo neku vrstu preobražaja poslednjih godina i sve češće se prave koprodukcije s Amerikom. On danas jeste drugačiji u poređenju s bolivudskim filmovima od pre 10-15 godina, ali se definitivno razlikuje od Holivuda. On uključuje i niže kaste koje mogu da pevaju o eskapizmu, o boljoj budućnosti u nekom drugom svetu, postoji neka vera u tim filmovima. Mene je to mnogo više vezalo za bolivudske filmove nego kič. Usredsredili smo se na to da kod nas vrlo često dolaze razne velike fabrike, firme, multinacionalne korporacije i da vrlo često verujemo da će nam, samim tim što ćemo nešto prodati, biti ponuđena bolja budućnost.
U središtu priče su, zapravo, glumci, umetnici, kao jedna posebna društvena kategorija, od koje se očekuje da bude odgovornija.
— Hteli smo da se bavimo baš radnicima u kulturi, odnosno da probamo da kritikujemo nas same. Mi vrlo često pravimo razne vrste kompromisa, vrlo često radimo u ovakvom sistemu zarad sopstvenih interesa, govorim i u svoje ime. Zaboravljamo na neka osnovna načela, jer danas živimo u vremenu u kojem mnogo više preživljavamo, nego što živimo. To se posebno odnosi na nas slobodne umetnike, ali i na umetnike koji su zaposleni i primaju toliko male plate da moraju da rade sa strane. Glumci su možda i najviše prinuđeni da prave te vrste kompromisa, da snimaju serije, reklame. Reč je o egzistencijalnoj krizi koja primorava ljude da rade ono što u normalnim okolnostima ne bi. Verujem da će se u predstavi prepoznati i ljudi koji apsolutno nemaju veze ni s pozorištem, ni s kulturom, jer svi mi živimo iste živote, samo u različitim kontekstima. Pozorište je zgodno zato što u svakoj firmi postoji direktor, postoji hijerarhija. Postoje oni koji su bliži direktoru — to su u našem slučaju Prvak i Prvakinja. Uvek su tu i mladi ljudi koji su na ugovorima — to je kod nas mlada glumica na ugovoru koja ne može da podigne stambeni kredit, zbog čega mora da pravi kompromis, malo se „muva“ s glumcem-prvakom ne bi li joj on pomogao. Tu je i Rom preko kog se bavimo pitanjem rasizma.
Da li vi kao umetnik imate neki odgovor na tu sopstvenu kritiku i da li tragate za njim?
— Da, pokušavam, ali, iskreno, mislim da smo se našli u situaciji u kojoj moramo da prihvatimo sopstveno beznađe. Veoma je moguće da ćemo tek kada to budemo prihvatili, umesto da pokušavamo da krpimo rupe ovog sistema, uspeti da sagledamo neku bolju budućnost. Trenutno smo svi u nekom magnovenju i mislim da to moramo da prihvatimo, da ne treba da žurimo. Možda mi nećemo biti ti koji će dočekati neku bolju budućnost, ali to ne znači da ne treba da se borimo. Nijedan čovek ne može biti srećan ako je društvo nesrećno. Ne mogu da zamislim da sam ja zadovoljna, a da vidim da se društvo raspada, jer svi smo mi deo tog društva i sutra ću sigurno ja biti u istoj situaciji kao što je neko pored mene. Kapitalizam će se, nadam se, urušiti, jer on počiva na potpuno pogrešnim premisama. Treba da shvatimo da svi radimo za sve. Ljudi koji veruju da samo njima treba da bude dobro, treba da shvate da u jednom trenutku ni njima neće biti dobro.
