U beogradskom Narodnom pozorištu priprema se mjuzikl „Lift. Slobodan šou“, čija je premijera planirana za 4. mart u Gračanici. Vest o ovom komadu, koji prema tekstu i songovima Jelene Bogavac režira Nenad Todorović, izazvala je veliko interesovanje domaće i regionalne javnosti — njegovi glavni akteri su bivši predsednik Srbije Slobodan Milošević i njegova supruga Mirjana Marković.
Ovo je peti zajednički projekat tandema Bogavac—Todorović, koji istražuje pitanje identiteta na balkanskom prostoru. Jelena Bogavac i dalje piše tekst, a očekuje da će on biti zaokružen tokom narednih mesec dana.
Objašnjavajući odluku autorskog tima da u priču o sudbini srpskog naroda na Kosovu kao glavne likove uvede Slobodana Miloševića i Mirjanu Marković, Jelena Bogavac kaže: „O građanskom ratu, o sukobima na Kosovu, ne može se govoriti umetnički afirmativno ni na jedan način ako se ne obrati pažnja na glavnog junaka tragedije rastakanja srpske nacije“.
Komad je, napominje autorka, zasnovan na proučavanju raznih dokumenata, knjige „Tajni transkripti 1995-1998.“, Miloševićevih tajnih telefonskih razgovora, haških transkripata, kao i obilja veoma raznovrsne stručne literature o ovom periodu srpske istorije.
Jedno od pitanja koje se nameće uvek kada pred sobom imamo umetničku obradu događaja iz novije istorije jeste može li umetnik da izbegne zamku pristrasnosti u opisivanju doživljenog. Autori, međutim, insistiraju na tome da pozorište ne mora da bude objektivno.
„Suština umetnosti je lični, uglavnom patologizovani pogled. Za društvo je umetnost uvek patološka stvar zato što bira ugao koji nije, da tako kažem, normalan. Kada govorim o normalnosti, setim se Džordža Benrarda Šoa, kome je oftalmolog na pregledu rekao da ima savršen vid. Šo je rekao: ’Dakle, mislite da imam normalan vid?‘ A oftalmolog mu je odgovorio: ’Ne, ne, normalno je da imate loš vid, kao 90 odsto ljudi. Nije normalno da imate savršen vid‘. Ovo društvo je dezideologizovano, nema nikakvu ideološku vertikalu, nego se bavi slučajno-prolazničkim stavom. To je nedopustivo za jedno ozbiljno društvo“, kaže Nenad Todorović, odgovarajući na kritike s raznih strana — i onih koji smatraju da čovek kakav je bio Milošević ne sme da se napada, kao i od onih koji smatraju da takav čovek ne sme da se brani.
Autori ističu da cilj ove predstave nije da deli pouke, već da gledaocima ostavi mogućnost da iz njenog sadržaja i prikazanih antagonizama sami izvlače zaključke.
„Čini mi se da je ovo, bez obzira na rogobatne naslove po novinama, jedan intiman pozorišni čin koji će komunicirati s onoliko ljudi koliko može da stane u pozorišnu salu, a ne sa širom javnošću, jer se uvek treba setiti stare dobre izjave gospođe Margaret Tačer: ’Šta? Javno mnjenje? Pa to ne postoji! To se prosto pravi‘“, kaže Nenad Todorović, objašnjavajući kakvu reakciju publike i javnosti očekuje nakon izvođenja komada.
Slatko u sirupu za kašalj
Tokom rada na predstavi autori su zaključili da je mjuzikl idealan za to da se nacionalna drama, koju smo svi mi, zapravo, doživeli, prikaže u pozorištu, jer je on kao „slatko u sirupu za kašalj“. To posebno važi za prvi deo drame, koji se bavi vremenom „šljokičastih devedesetih“. Drugi deo komada, onaj koji kosovsku dramu sagledava na osnovu događaja u haškoj sudnici, kako kaže autorka, više asocira na posmrtni marš.
Ovu autorsku viziju muzički oblikuje Marko Grubić, čija uloga u predstavi nije samo da komponuje muziku nego i da, kao čovek vrlo sklon razmišljanju o njenoj tematici, i te kako doprinosi nastajanju komada, navode naši sagovornici.
Tokom rada na projektu autori su razgovarali s veoma mnogo ljudi, među kojima su i žitelji Kosova i Metohije. Posebnu pažnju su posvetili stavovima mlade generacije — poslednjih Miloševićevih beba, rođenih devedesetih godina, kojima je bombardovanje jedno od najranijih sećanja.
„Ne želim da otkrivam predstavu, ali godinama radim upravo s tom generacijom i zaprepašćuje me njihov neotradicionalistički pristup životu i svetu. Od mladih ljudi očekujemo odbacivanje svega, odbacivanje svih koncepata, i nacionalnog, i verskog… Veoma često dobijamo od njih potpuno drugačije informacije. Postoji neki novi generacijski trend koji je u celini zaklonjen iza patrijarhalno utvrđenih standarda. Oni rigidno stoje iza tradicionalnih formi, a ispred sebe imaju čitav novi, digitalni svet u koji mi ulazimo poput autostopera“, navodi Jelena Bogavac.
Lik Slobodana Miloševića igraće Dejan Cicmilović iz Narodnog pozorišta u Nišu, dok je uloga Mire Marković poverena Ivani Kovačević iz ansambla Narodnog pozorišta Prištine s privremenim sedištem u Gračanici. Ostale uloge u predstavi igraju mladi glumci iz teatra u Gračanici i učesnici u omladinskim projektima Bitef teatra.
Nekoliko dana nakon premijere u Gračanici, predstavu će moći da pogleda i beogradska publika, a s obzirom na veliko interesovanje regionalnih medija za ovaj komad, autori veruju da će se on igrati i na scenama susednih država.
