Gost emisije Sputnjika „Od četvrtka do četvrtka“ profesor dr Časlav Koprivica sa Fakulteta političkih nauka kaže da je Srbija pod pritiskom velike države koja je navikla da završava stvari po ubrzanom postupku, ali da je ključno pitanje — kakva je naša sudbina?
— To što su njemu svakodnevne službeničke dužnosti, nama se doslovno radi o glavi. Treba da imamo stajnu tačku i da znamo da kada biramo ono što biramo, to biramo i u ime svojih predaka i za svoje potomke i ne treba da nas zanima požurivanje nekoga Hojta Jija. Ni ovde, a ni u Briselu se ne vidi da nas američki činovnici podržavaju na takozvanom evropskom putu. Koliko ja znam, SAD nisu član EU, ali ta tradicija postoji već dosta dugo. Najkomičnije je bilo kada je ministar Velike Britanije posle izlaska te zemlje iz EU rekao da nas podržava na evropskom putu. Ne znam šta to znači, jer ako neko izađe iz neke asocijacije država znači da mu tamo nije dobro.
Hojt Ji je rekao da Beograd mora jasnije da pokaže Briselu da se 100 odsto kreće ka članstvu, a da li građani Srbije treba da se izjasne da li uopšte žele u takvu EU?
— Ljudi kažu, ali ja nisam od tih koji bi to kad se radi o ovakvim stvarima, najmanje zlo je da se građani pitaju. Nedavno je Crna Gora ušla u NATO, iako je po svim ispitivanjima većina bila protiv toga. Moguće je da narod bude žrtva manipulacije, ali je to teže postići, a ako se to desi, onda je narod kriv i nema nikog drugog da optužuje nego sebe. Imali smo u nedavnoj našoj prošlosti te greške, zablude kada smo birali između navodne slobode i države, pa smo izabrali slobodu koju nismo mnogo videli, nismo videli ekonomsko blagostanje, a država je otišla pod led i još uvek pokušavamo da dođemo na nivo koji smo imali pre tog svetlog događaja kada smo izabrali „blagostanje“.
Da li je referendum taj put, iako nije pravno obavezujući?
— Naravno, nema ništa bolje. Ako raspišete referendum, pa ga onda prenebregnete, morate da budete jako bezobrazni. Ne kažem da ovde ne postoje ljudi i u sadašnjoj i u prethodnim garniturama vlasti koji bi bili spremni da bez zazora tako nešto urade, ali mislim da je tako nešto teško uraditi. U Crnoj Gori imate čoveka koji već decenijama vlada na svaki mogući način uz sva moguća sredstva, ali ni on se nije usudio da raspiše referendum za ulazak u NATO. Niko ne bi rizikovao tako nešto.
Zbog čega mislite da Srbija nije posle 5. oktobra dobila dovoljni ekonomski podsticaj da bi se približila EU?
— Rumunija i Bugarska su ušle u NATO pre nego što su postale članice EU, i Bugarska je i dalje ispod nivoa Srbije. Po relevantnim ekonomskim pokazateljima Bugarska nije bila spremna za ulazak u EU, ali je primljena iz geopolitičkih strateških razloga, radi ešaloniranja, zauzimanja praznog prostora da tamo ne bi Rusija nešto radila. Da smo imali časniju elitu posle 5. oktobra, novac koji je ulazio u našu zemlju mogao se iskoristiti na celishodniji način. S druge strane, onima koji su taj novac po raznim osnovama ovde slali nije bilo interesu da ovu zemlju podignu na noge, već da iskontrolišu prostor. Njihova percepcija Srbije ostala je nepromenjena — i dalje smo narod koji ima dugu tradiciju suprotstavljanja imperijalnim projektima koji su nas uvek uzimali na zub. Nisu se bunili, jer je elita koju su ovde instalirali vodila ekonomsku politiku koja nas je uvlačila u ekonomsku zavisnost iz koje je jako teško da vodite samostalnu spoljnu politiku. To vidite po tome što se još uvek borimo da se vratimo na nivo kapaciteta državnosti koji smo imali do 2000. godine — da samostalno odlučujemo o nekim stvarima o kojima odlučuju manje-više sve ruske države samostalno. Instaliran je sistem poslušništva onoga šta govore strane diplomate ko zna kog ranga.
Da li nam se danas nameće da biramo Zapad samo da bi nas odvratili od Rusije?
— Očigledno. Na delu je jedna vrsta transepohalne solidarnosti imperijalnog mišljenja na području bivše Jugoslavije i istočne Evrope. Kad pogledate takozvane narative koji se koriste o nama putem kojih pokušavaju da rekonstruišu naš identitet u zapadnoj štampi, videćete da kontinuitet toga kako su izveštavali austrougarski i nemački mediji u doba Balkanskih ratova, pre sarajevskog atentata, nemački mediji između dva svetska rata i posle angloamerički mediji. Svi oni jednako nama misle ko god da je na vlasti. Postoji kontinuitet politike i imperijalnog konstruisanja nas kao remetilačkog čimbenika. Oni o nama jednako misle, sude i faktički prepisuju ono što je o nama mislio i kako je s nama postupao Hitler. Nije neka razlika od onoga kako o nama misle i kako postupaju Amerikanci.
Kako da sarađujemo sa njima ako oni imaju takvo mišljenje o nama?
— Mišljenje druge strane ne možete da promenite niti da naterate nekog da vas voli. Najviše su nas cenili onda kada smo se odupirali, iako su hteli na svaki način da nas zbrišu sa lica zemlje kao faktor u istoriji. Moramo da se izborimo za minimalni prostor onoga što su naši životi interesi, da insistiramo na uvažavanju, jer nam niko neće dobrovoljno dati pravo koje su dali nekim narodima bez ikakve borbe. Slovačku, na primer, niko nije pritiskao da pravi neke sudbonosne izbore, ima jako dobre odnose sa Moskvom, a iako je članica NATO-a, kupuje rusko naoružanje. Što budemo ekonomski nezavisniji i budemo imali više izbora u vođenju spoljne politike imaćemo više mogućnosti da neke od tih važnih stvari proguramo i da svi relevantni igrači to prime k znanju, a ne da nam nameću neke sulude ultimatume kao što je pravno obavezujući sporazum. Ne postoji sporazum koji nije pravno obavezujući.
Već neko vreme traje „unutrašnji dijalog“ o Kosovu, da li ste i vi bili jedan od učesnika?
— Ja sam se silom neprilika našao u toj situaciji. Takozvani unutrašnji dijalog mi nalikuje na igru sa obeleženim kartama. Igramo igru, ali zna se do čega ona treba da dovede. Na početku je rečeno da njegov rezultat treba da bude isforsirani konsenzus oko toga da se trajno reši pitanje odnosa između Srba i Albanaca, da dođe do nekog istorijskog sporazuma i da se onda ad akta stavi problem KiM. Drugim rečima, „unutrašnji dijalog“ ne samo što se vodi, već se unapred zna koji će njegov rezultat biti. Pitanje je onda čemu taj dijalog — to je onda vrsta predstave za koju se bojim da je u korelaciji sa nekim stranim činiocima.
Kome ona ide u prilog?
— Nama svakako ne. To je najvažnija stvar. To da je 2018. odlučujuća slušamo odvajkada. Mentor tog projekta je Berlin. Kada smo posle 5. oktobra počeli da govorimo da ne želimo da priznamo Kosovo, Nemci su lansirali lukavu ideju da bi trebalo da se napravi sporazum između KiM i ostatka Srbije koji bi nalikovao na sporazum između Zapadne i Istočne Nemačke, pri čemu Zapadna Nemačka nikada nije zvanično priznala Istočnu Nemačku kao nezavisnu državu, ali je defakto priznanje bilo izvršeno. Ne smemo na to da pristanemo. U situaciji kada odmetnici kojima su ruke prekrvave drže vlast na KiM i imaju podršku Zapada, kada faktičko stanje nije u vašu korist donositi neko trajno rešenje znači trajno se odreći onoga što je vaše. Jedina nada slabijoj strani koja u ruci pored morala ima pravni adut, jeste da taj adut ne ispušta iz ruke.
Da li nam najviše odgovara status kvo?
— Imam i radikalniju ideju. Od trenutka kada je proglašena takozvana nezavisnost takozvane republike Kosovo, mi smo morali da uradimo ono što je Ukrajina, koja nema istorijsko pravo nad Krimom, ona je tu teritoriju proglasila okupiranom. To je veoma ozbiljan pravni akt. Kada neku teritoriju proglasite okupiranom, stavljate do znanja i zemlji koja je okupator, u ovom slučaju je reč o secesionistima, i svima onima koji su tu teritoriju priznali kao nezavisnu državu da ste spremni u bilo kom trenutku da tu teritoriju i vratite. Mi to nismo uradili. Dakle, ja sam za to da se teritorija KiM proglasi okupiranom teritorijom. Kasnimo deset godina, ali bolje ikad nego nikad. Krenuli smo putem dogovaranja i sedenja za istim stolom sa banditima i ubicama, a oni treba da budu u zatvoru.
Do koga vaše reči treba da stignu?
— To sam predlagao i izgovarao. Oni koji su bili u prilici da to čuju, tada nisu bili u prilici da vrše vlast. Ipak, dok su vršili vlast, ni oni to nisu uradili. Čovek koji je na čelu naše države ne samo da je završio Pravi fakultet, nego nije bio loš student i ovo nije novina za njega. Ipak, ovo nije upućeno sadašnjoj vlasti, ovo je prosto pitanje zašto mi to nismo uradili. Trupe Kfora, koji je pod lažnom zastavom zastupao interese UN, iako su to bile NATO, okupatorske trupe, koje je na teritoriju KiM trebalo da uđu borbom, da nam ga otmu silom, preko noći su potpisom naših vlasti postale trupe UN. Prvih dana nakon njihovog ulaska je bilo jasno da su oni saveznici sa teroristima.
Patrijarh srpski Irinej je rekao da Srbija ne može da pokloni KiM nikome. Koliko Crkva danas ima ulogu u odlučivanju o takvom pitanju?
— Formalno Crkva nema niti može da ima ulogu, ali može da ima simbolički autoritet. Ona ga u znatnoj meri ima, ali pitanje je da li taj kapacitet koristi u meri u kojoj bi neki od nas voleli. Tu treba biti oprezan, jer crkva ne sme da se pretvori u nekoga ko se na dnevnoj osnovi izjašnjava oko političkih pitanja, ali ovo nije dnevno političko pitanje. Ovo je nešto što je epohalno i od identitetskog značaja za nas. Pored kosovskog zaveta, tu su tesno isprepleteni naš nacionalni identitet i poimanje hrišćanstva i crkvenosti. Crkva ima posebnu odgovornost kad je reč o čuvanju tradicije KiM i mogla bi u većoj meri da se uključi u to.
Deklaracija Republike Srpske i Srbije o opstanku Srba trebalo bi da bude usvojena do Sretenja. Kako će to da odjekne u regionu i EU i treba li to da nas brine?
— Mislim da ne treba. Svi naraštaji koji su živeli u Jugoslaviji od 1918. prošli su dresuru koja, nažalost, znači da mi pre nego što kažemo šta mislimo, prvo pomislimo kako će to neko drugi da doživi. Niko osim nas na teritoriji jugoistočne Evrope tako ne razmišlja. Dobro je što današnji naraštaji na to gledaju drugačije. Posle 5. oktobra, sve što je imalo veze sa nacionalnim mladima je bilo sumnjivo. Krunski dokaz da je Zapad protiv nas jeste to što, šta god da su radili Milošević, Đinđić i Koštunica sa potpuno drugačijim metodama, strategijama — rezultat je isti. Gde god dođe do sukoba između Srba i nesrba, Zapad bude na strani nesrba i čak se indukuju sukobi tako da Srbi budu prokazani kao krivci. Izduvala se inercija okrivljavanja prethodnih vlasti, Miloševića itd. za događaje iz devedesetih i na kraju ljudi pitaju gde smo mi tu i da li imamo pravo da opstanemo ili svi oko nas imaju više prava.
Deklaraciju o opstanku Srba ne podržava opozicija, pa čak ni stranke kao što su Dveri i DSS, zbog čega?
— Ja sam član političkog saveta DSS-a i ne mogu da sudim zašto je dočekana na nož. Kada posmatramo tu situaciju sa Srbima u takozvanom regionu, koji je eufemizam za područje bivše SFRJ, može se videti da aktuelne vlasti vode odlučnu politiku podrške Republici Srpskoj, ali nije jasno da li je to konzistentno sa politikom predavanja Kosova i Metohije i nije jasno zašto politika prema Srbima u Crnoj Gori od 2006. nije ista. To budi izvesne sumnje. Nejasno je kako se može selektivno voditi politika o Srbima izvan Srbije. Hrvati, sa kojima ne volim da se poredim, nisu pravili deklaraciju o opstanku, ali su mnoge stvari završili uspešnije nego mi. Veliki francuski mislilac filozofije je rekao da budućnost imaju samo ideje oko kojih nema rasprave i razgovora zato što one nisu predmet pažnje. Neću da kažem da je to bila intencija, ali to je kao da se hteli da razvijete diskusiju da ne biste postigli saglasnost, a ne da je postignete. Pametnije bi bilo da se nađu relevantni ljudi iz Srbije i Republike Srpske i da vide šta je to, šta je taj najmanji sadržalac. Ono što donese skupština je obično put da se to ne sprovede u delo. Srbi žive i u drugim mestima, treba obratiti pažnju i na njih.
