Ministar odbrane Aleksandar Vulin istakao je da, ako je za Evropsku uniju ključan odnos prema kosmetskom problemu i ako postavlja uslove za koje zna da neće biti ispunjeni i traži opravdanje da Srbija ne bude njen član, onda treba razmisliti da se promene prioriteti naše spoljne politike.
Može li Srbija da promeni svoje spoljnopolitičke prioritete? Kako bi to u praksi izgledalo? Koji su plusevi, koji minusi?
Odgovornost na Evropskoj uniji
Osnovni problem EU i Srbije, prema mišljenju iskusnog diplomate Vladislava Jovanovića, jeste što odgovorni političari nisu već 2001, kad su izrazili želju da postanemo član EU, naglasili da to želimo da činimo isključivo pod uslovima pod kojima su postale druge zemlje ili one koje su još kandidati.
To znači da želimo da uđemo u granicama koje su definisane našim ustavom, sa Kosovom i Metohijom kao svojim integralnim delom, dodaje diplomata, a EU bi se tada našla u poziciji da mora da povuče odlučujući potez.
„Ona bi svakako uskratila naš ulazak na osnovu definicije našeg ustava, ali bi time i preuzela odgovornost da nas ne želi kao što želi sve druge zemlje, bivše i buduće, nego da nas želi u podređenom položaju. I tada bismo mogli da izrazimo žaljenje zbog tako neprincipijelnog stava EU i da naglasimo da je ona odgovorna što mi ne možemo da se krećemo ka EU. Tako da bi EU bila kriva za to“, napominje Jovanović.
Malo je to komplikovanije sad nego da je urađeno pre 17 godina, ali nikad nije kasno, smatra Jovanović i ističe da u ovoj situaciji, ako bi bili stavljeni pred izbor: EU ili ne — zbog Kosova i Metohije, onda bismo morali takođe da damo odričan odgovor, ali u tom slučaju mi bismo mogli da budemo osuđivani kao strana odgovorna za prekid razgovora.
„Zato je bilo bolje ranije, a ni sad nije kasno da pitamo EU da nam principijelno odgovori: da li želi da nas primi kao ostale članice i kao ove tri koje čekaju ili nam namenjuju neki nižerazredni položaj. I u tom slučaju EU bi bila odgovorna za prekid procesa ulaska, a mi bismo ostali u ekonomskom prostoru EU i mogli bismo eventualno uživati status privilegovanog partnera koji ona nudi Turskoj, a čini mi se da tako nešto imaju i Izrael i neke zemlje Magreba“, rezonuje Jovanović.
Nema drame, ekonomija bi funkcionisala
Iskusni diplomata kaže da ni tada ne bismo imali nikakvu dramu jer bi naši ekonomski odnosi bili nastavljeni, mogli bismo da dalje preuzimamo one vrednosti iz oblasti sistema i ljudskih prava koje smo i dosad uzimali. I stvar bi se završila tako što bi EU Srbiji zatvorila vrata, ali ne bi prestali odnosi i saradnja, kao što te odnose i saradnju želimo i sa svim drugim zemljama.
„Oni bi bili na velikoj muci da preuzmu odgovornost za to, a ne bi mogli da je izbegnu zato što su se zakleli da više neće primiti zemlje koje imaju probleme sa drugim susedima. Sa druge strane, rizikovali bi da zemlje takozvanog Zapadnog Balkana izlože još jačem i neposrednijem uticaju drugih, koji takođe imaju istorijske i geopolitičke interese na Balkanu. Ne samo Rusije i Turske, tu je i Kina, koja je novodolazeća sila, tu je i Nemačka koja ima i solo politiku na Balkanu, ne samo u okviru EU i NATO-a, samo što se ona skriva i ne vidi“, dodaje Jovanović.
Tako da bi to bio vrlo delikatan izbor za Brisel, podvlači on i pitanje je da li bi u tom slučaju Brisel mogao da načini korak nazad i da nas prihvati kao što je Kipar prihvaćen iako je imao problem sa Turskom u vezi sa Severnim Kiprom.
Da li bi EU to uradila ili ne, Jovanović kaže ne zna, ali smatra da bi očigledno bila spremna na neku vrstu, ne kažnjavanja ali sankcionisanja takvog principijelnog stava Srbije, što bi opet bilo teško da opravda u svojoj javnosti i u očima celog sveta. Jer bi ona bila protiv zemlje koje samo principijelno postavlja i ne želi ništa više što su već postigle članice unije i one koje čekaju u redu da budu primljene.
„Tako da ne verujem da bi to bila neka prevelika drama, ali bi bio težak izbor za EU jer bi ona morala da se otkrije pred celom evropskom i širom javnošću, da pravi kategorije među državama koje hoće da uđu u EU. Neke priznaje u celosti, a neke samo donekle. I ta neprincipijelnost ne ide u prilog autoritetu i prestižu EU“, jasan je Vladislav Jovanović.
Očekivati samo jezičke akrobacije
Ekonomista Borislav Borović kaže za Sputnjik da za njega nema nikakve dileme da su uslovi za članstvo Srbije u EU ili decidno priznanja takozvanog Kosova kao države, kojim bi se otvorio put ka stolici u UN, ili varijanta obavezne saglasnosti za članstvo u UN sa navodnim „popustom“ da takozvanu državu Kosovo ne moramo formalno priznati, što je u principu ista stvar.
„Kakve će biti jezičke formulacije bilo koje od ovih varijanti najmanje je bitno, suština je da mi moramo da prestanemo da se samozavaravamo i da izbegavamo da priznamo ovu očiglednu činjenicu, nadajući se da će se nešto promeniti. Neće se ništa promeniti, osim možda jezičkih akrobacija EU oko opisivanja ove obaveze koja nam se nameće. EU nas je godinama uveravala da integracije i status Kosova nisu povezani, menjani su prioriteti statusa i standarda, uveravali su nas da su to ’dva koloseka‘, a svi smo znali da će na kraju to biti odlučujući uslov za naše integracije“, precizira Borović.
Zaista je teško shvatiti šta znači dalje insistiranje EU na takozvanoj „normalizaciji odnosa sa Prištinom“, posebno ističe taj ekonomista, kad je Srbija ispunila sve uslove iz Brisela, a Priština nijedan, a da pritom nisu još ni dotaknuta pitanja povratka prognanih Srba, pitanja imovine Srbije i individualnih imovinskih problema Srba na KiM itd.
Srbija se pita o sebi
„Očigledno je da ta ’normalizacija‘ znači ispunjavanje obaveze oko priznanja. Sada je pitanje da li je Srbija spremna da voljno pristane da ispuni ovaj uslov? Ne ulazeći u ishod političkog aspekta ove dileme, potpuno je jasno da od tog ishoda zavise dalji geopolitički i ekonomski putevi naše zemlje. Ako pristanemo, sledi dalje ispunjavanje uslova iz poglavlja, nastavak integracija, mada se i članstvu u EU ne treba nadati pre 2025. Ako ishod bude nepristajanje na ovaj uslov, integracije sa EU će biti bar odložene, a verovatno i blokirane. U tom slučaju, ne preostaje nam ništa drugo nego da promenimo spoljnopolitičke prioritete i ekonomski se okrenemo drugim tržištima“, rezonuje Borović.
Ta druga tržišta su, prema njegovom mišljenju, ona koja nam nude saradnju, pre svega Evroazijska ekonomska unija, zatim Kina, Šangajska inicijativa… Naravno, to bi imalo reperkusije u ekonomskom smislu, jer najveću saradnju imamo trenutno sa EU, dodaje on, ali, niti bi saradnja sa Unijom bila odmah prekinuta, niti bi saradnja sa alternativnim tržištima u punom kapacitetu odmah uspostavljena.
„Svakako da bi to bio ispit za našu ekonomiju, ali ne delim pesimizam koji se širi po ovom pitanju i katastrofične prognoze o slomu ekonomije Srbije u tom slučaju. Pa slično radi sada i EU u slučaju saradnje sa Iranom posle najave sankcija SAD… Ili, na primer, Nemačka oko izgradnje ’Severnog toka 2‘“, dodaje Borović.
Dakle, normalno bi bilo da EU uvaži naše razloge i nastavi da se ekonomski ponaša prema Srbiji, zaključuje taj ekonomista, ali kaže da očekuje suprotno, odnosno određeni stepen disciplinovanja „Srbije“ kroz kočenja te saradnje jer živimo u vremenu često vrlo neracionalnog ekonomskog i geopolitičkog ponašanja.
Sad je, jasan je on, na Srbiji da odluči šta ona u stvari želi u budućnosti.
