Postavka je sledeća — očuvanje Kosova u sastavu Srbije proglašava se „arhaičnom težnjom prošlosti“, a izdaja nacionalnih interesa i predaja Kosova Albano-Amerikancima predstavlja — moderan i u bolja vremena uprt pogled na svet.
Znači, kad težiš pravednom rešenju za Kosovo i Metohiju, utemeljenom na međunarodnom pravu, a koje će se primenjivati u budućnosti, automatski si deo sofre Kneževe večere, duboko zaglibljen u srednji vek.
A kad braniš tezu da je Kosovo nezavisno, da nikad nije ni bilo srpsko i da je Prizren „istorijski glavni grad“ lažne države, proglašen kao takav od strane zvanične Prištine, onda si vizionar koji gleda napred i vidi srpsku decu nasmejanu, ponosnu, bogatu, dostojanstvenu.
Činjenica je, svako buduće rešenje za Kosovo i Metohiju odnosiće se na budućnost. Jer, prošlost je prošla i više se nikada neće vratiti. A šta god da se reši, imaće implikacije u futuru — vremenu budućem. To su, jednostavno, zakoni fizike.
Takođe, niti je prošlost nešto po sebi loše, niti je budućnost automatski svetla.
Ta budućnost za Srbiju jeste neizvesna, kao što se na ovim prostorima živi i neizvesnosti i turbulencijama čitavu istoriju.
Al′, svakako, trebalo bi dobro odmeriti kakva će budućnost za našu decu, unuke, državu, biti bolja — da li ako bacimo koplja i predamo Kosovo i Metohiju ili nastavimo odbranu prava na sopstvenu državnu teritoriju.
Hoće li budućnost Srbije biti bolja ako se odreknemo srca državnosti?
Hoće li naša deca biti ponosna što su im roditelji predali Kosovo i Metohiju u ruke narko-državi sa NATO bazom?
Hoće li Srbija biti bezbedna zemlja ako se na njenoj južnoj granici i formalno zaokruži Velika Albanija?
Hoće li Jug Srbije sa delovima gde u većini žive Albanci mirno nastaviti da živi u našoj zemlji ili će mu porasti apetiti da se pridruži „prirodnoj Albaniji“?
Hoće li i to biti kraj rasparčavanja Srbije?
Hoće li preostali Srbi na Kosovu i Metohiji s oduševljenjem nastaviti da žive u albanskoj državi ili će se svi do jednog iseliti kroz nekoliko godina?
Šta će u budućnosti biti sa Dečanima, Pećkom patrijaršijom, Gračanicom?
Hoće li Srbija postati Finska na Balkanu, bogata, srećna, pravedna, hitno primljena u Evropsku uniju u kojoj vlada ekonomsko blagostanje?
Hoće li nam neko uplatiti milijarde dolara da se potpuno preporodimo?
Hoće li odricanje od Kosova predstavljati Fukujamin kraj istorije za Srbiju?
Hoćemo li imati više novca u novčaniku ako izdamo i poklonimo sopstvenu državu ili ćemo biti podjednako siromašni i dodatno poniženi?
Hoćemo li se pomiriti između sebe ako ostanemo bez Kosova, ili ćemo navući dodatno prokletstvo večnih podela koje nikad ne može dobiti razrešenje?
Hoćemo li širom sveta na sportskim takmičenjima, umetničkim festivalima, političkim skupovima, na turističkim putovanjima moći ponosno da podignemo glavu i da kažemo: „Jeste! Mi smo ti Srbi koji smo se odrekli prošlosti, koji smo predali Kosovo i gledamo u budućnost“?
A šta ako izaberemo „prošlost“?
Ništa. Nastavićemo da se borimo. Pravedno, jasno, politički, diplomatski. Za ono što je naše. Za ono što nam pripada.
A budućnost će nam, u svakom slučaju, biti onakva kakvu je sami izgradimo. Kreiraćemo je sami, kao svaka porodica. Kao svaki narod na svetu. Kao svaka država. Kao svaki domaćin. Kao svaki đak i student.
Lažna je dilema da Srbija bira između prošlosti i budućnosti. Srbija bira između dostojanstvene borbe i kapitulacije.
Prošlost nam je, uz sve greške, stranputice i zablude, ipak bila slavna. Videćemo kakva će nam biti budućnost. To niko ne zna. Posle Hrista, proroka nema.
