Teško je setiti se da je bilo koji narod ikad u istoriji, eto tako, izgubio deo teritorije. Da mu se negde zaturio i da ne može da ga pronađe.
Države su gubile ratove, pa su tako bile i rasparčavane. Države su se cepale mirovnim ugovorima, međunarodno priznatim secesijama, referendumima, pokretima za samoopredeljenje naroda. Na razne načine.
Ali nikad nisu nonšalantno rekle:
„Ups, pa mi smo izgubili zemlju“.
Još u savremenoj istoriji nije zabeleženo da je neko neku teritoriju tek tako izgubio i da je dobrovoljno pristao na tu činjenicu.
Zašto se onda u Srbiji godinama, od dela političkog mejnstrima, nevladinog korpusa za indoktrinaciju nacije, pa do kafanskih astala, provlači najopasnija teza — da je „Kosovo izgubljeno i da tu nema više povratka“?
Upravo zato što je to, u krajnje ogoljenom smislu, jedini način da Kosovo zaista zauvek bude otrgnuto od Srbije.
Dakle, nekome je bilo prvo važno da se u kolektivnu svest ubaci čip da je Kosovo — „izgubljeno“, a onda će, korak po korak, na putu konačnog čina komadanja Srbije, svaka sledeća faza biti sve lakša.
A suština je sasvim drugačija.
Kosovo nije izgubljeno, kao ključ od stana, fudbalska lopta ili mobilni telefon. Nemoguće je baš zagubiti Gračanicu, Pećku patrijaršiju, Dečane… Kosovo je oteto i okupirano.
Čak ni oni koji „izgubljeno Kosovo“ prevode kao činjenicu da je Srbija izgubila rat za Kosovo — podvaljuju.
Rat za Kosovo završen je Kumanovskim sporazumom i Rezolucijom 1244 Ujedinjenih nacija, po kojima je Srbija celovita država, a Kosovo i Metohija su njena južna pokrajina.
Ni u diplomatskom smislu Kosovo nije „izgubljeno“.
Ključna bitka za status Kosova vodila se u Savetu bezbednosti UN 2007. godine, kada je, posle neuspešnih pregovora Srba i Albanaca, finski diplomata Marti Ahtisari predložio svoj plan koji je u sebi otvarao formalnu mogućnost da Kosovo u perspektivni postane nezavisno.
Ali, posle veta Ruske Federacije, Srbija je u Ujedinjenim nacijama odnela diplomatsku pobedu i formalno sahranila Ahtisarijevu podvalu.
Dakle, Srbija ni tada nije izgubila Kosovo.
I aktuelni Briselski sporazum, kao i dijalog unutar EU, formalno su statusno neutralni i ne prejudiciraju nikakav budući status Kosova i Metohije. Ništa ni tu nije — izgubljeno.
Da rezimiramo. Bombardovanjem 1999. godine, Kosovo i Metohija su okupirana teritorija, a odlukom Prištine da u februaru 2008. jednostrano i bespravno proglasi nezavisnost izvršen je čin brutalne otimačine.
Slika iz života:
Nasilnik koristeći „leđa“ moćnika, lokalnih kabadahija i mafijaša, uzurpira nečiju njivu, pola kuće, izbaci decu napolje, a pod pretnjom preuzme i prodavnicu pomoću koje je domaćin prehranjivao porodicu.
Dve su opcije: da žrtva pokuša da dokaže otimačinu i da se bori za svoja prava ili da prizna sebi, ženi i deci da je nemoćna, slaba i da je sve što su stekli — „izgubio“.
U prvoj opciji, doći će do pravde kad-tad, kao što se i danas, sedamdeset godina posle, vlasnicima vraća imovina koju je država nacionalizovala posle Drugog svetskog rata.
U drugoj varijanti, priznanjem „poraza“, bivši gazda kuće i prodavnice konačno će izgubiti sve.
U razmatranju ovih razlika, koje samo površno izgledaju kao retoričke, istorijski je važna i aktuelna poruka Sabora Srpske pravoslavne crkve koja glasi:
„Apelujemo na naše državnike da ne smeju nikada da daju svoju saglasnost na otuđenje Kosova i Metohije, jer ono što se silom uzme, to se vrati, ono pak što se pokloni nekome, to je za svagda izgubljeno, a to Srbi i Srbija ne smeju dozvoliti“.
Znači, za početak odlučujuće političke borbe za Kosovo i Metohiju važno je reći da je naša južna pokrajina oteta i okupirana, a ne izgubljena.
To je samo neophodni preduslov da bi smo sačuvali tračak nade u pobedu. Da ne bismo bili — izgubljeni.
