Protekle sedmice Srpska akademija nauka i umetnosti dobila je na dar digitalizovanu kolekciju srpskih srednjovekovnih i starih rukopisa iz fonda Ruske nacionalne biblioteke iz Sankt Peterburga. Direktor ove ustanove Aleksandar Vislij predao je poklon predsedniku SANU Vladimiru Kostiću u prisustvu brojnih akademika, ambasadora Rusije u Srbiji Aleksandra Čepurina, kao i ambasadora Srbije u Rusiji Slavenka Terzića, koji je u najvećoj meri i zaslužan za pokretanje i realizaciju ovog značajnog projekta rusko-srpske kulturne i naučne saradnje.
Tokom proteklih 14 meseci stručnjaci sanktpeterburške biblioteke preneli su u elektronsku verziju 342 teksta, raspoređena u 375 fajlova. Ova kolekcija predstavlja veliki izazov za srpske naučnike i istraživače pred kojima je dugotrajan rad na izučavanju njenog sadržaja.
„U Rusiji danas svega dvoje ili troje ljudi ume da čita tekstove na srpskoslovenskom jeziku. Potrebno je razumeti te tekstove, utvrditi iz kog perioda potiču, odakle su stigli, a to je veoma teško. Niko ne zna precizno šta sadrži ova kolekcija, osim da je napisana na srpskoslovenskom. Tačno utvrđivanje podataka o svakom pojedinačnom rukopisu, kao i sadržaja tekstova, zahteva brojne naučnike koji time mogu da se bave, a kojih u Srbiji svakako ima mnogo više nego u Rusiji“, objašnjava Aleksandar Vislij u razgovoru za Sputnjikovu „Orbitu kulture“.
Put srpskih srednjovekovnih i starih rukopisa, nastalih u vremenskom rasponu od 12. do 19. veka, vodio je od Balkana do Sankt Peterburga i Moskve, zahvaljujući ruskim trgovcima i sveštenicima koji su tokom 19. veka posećivali Evropu. Ruski hodočasnici kupovali su knjige, ili su ih dobijali na poklon, a potom su ih predavali ruskoj carskoj porodici. Ovi rukopisi su potom prenošeni na police carske biblioteke u Sankt Peterburgu, bez posebnog sortiranja i obeležavanja, tako da ih je u narednim decenijama prekrivala prašina.
Na sreću, uspeli su da odole vremenu i da prežive brojne burne događaje u ruskoj istoriji, od Velike oktobarske revolucije, preko Velikog otadžbinskog rata i opsade Lenjingrada, da bi se za njih pedesetih i šezdesetih godina zainteresovali bibliotekari koji su pokušali da ih razvrstaju i obeleže. Ipak, niko nije ozbiljnije proučavao njihov sadržaj.
„Kada ga prouče stručnjaci, možda će reći da su neke od tih stranica veoma važne, jer su napisane u određenom periodu i na određenom mestu. Beleške koje su ispisane na marginama tih rukopisa takođe svedoče o srpskoj kulturi i jeziku“, napominje Aleksandar Vislij.
Jedan od narednih koraka, u okviru projekta koji se realizuje uz finansijsku podršku Dobrotvorne fondacije Jelene i Genadija Timčenka, jeste izrada reprint izdanja ovih rukopisa. Naš sagovornik objašnjava u čemu je draž ovakvih kopija.
„Nema nikakvih problema da se elektronska kopija da nekoj izdavačkoj kući i da se odštampa 100 primeraka. Dobićemo savremenu knjigu, na kojoj će na belom, lepom papiru biti odštampane slike stranica iz rukopisa. Smisao onoga što predlažemo jeste u tome da se naprave reprint izdanja koja maksimalno liče na originale. Važno je da papir na dodir bude isti kao pergament, kada ga čovek uzme u ruke da ima osećaj kao da drži original“, navodi naš sagovornik i dodaje da je potrebno tri do četiri godine za izradu ovakvih kopija.
Slična kolekcija nalazi se i u Ruskoj državnoj biblioteci u Moskvi, a Vislij se nada da će u narednom periodu i ona biti digitalizovana i predata Srbiji na izučavanje.
„Jasno je da same rukopise nikada nećemo moći da predamo, jer rukopisi ne idu preko granice, osim da bi bili predstavljeni na izložbama. Elektronske kopije, međutim, nisu problem“, kaže Vislij.
Nema loših religija
Prilikom prethodnog boravka u Srbiji Aleksandar Vislij je, u razgovoru za Sputnjik, izrekao misao da čovek koji dobro poznaje svoju kulturu i tradiciju nikada neće postati terorista. Podsetili smo ga na ovu rečenicu, uz opasku da Rusi mnogo čitaju i pitanje da li se i u tome krije snaga Rusije, odnosno njena sposobnost da preživi teška vremena.
„Verovatno da, to je interesantno pitanje. Ali, ko su Rusi? Mi smo, ipak, višenacionalna zemlja, tu su i Čečeni, i Dagestanci, i Jakuti, i Kalmici, svi su oni Rusi. I religije, i mentaliteti, sve je to u Rusiji raznovrsno. Zadatak je da i Čečen, i Dagestanac, i Kalmik imaju iste bazične vrednosti obrazovanja i kulture, to ne znači da one moraju biti povezane s ruskim jezikom, ali treba da budu bazične i jedinstvene. Ako oni koji u Rusiji ispovedaju islam budu čitali o islamu onoliko koliko Rusi čitaju o pravoslavlju, mislim da problema neće biti. Nema loših religija, postoje ljudi koji pokušavaju da iskoriste religiju za svoje lične ciljeve. Oni koji slede takve ciljeve postaju teroristi. Zbog toga je potrebno čitati“, naglašava naš sagovornik.
U susret velikom jubileju — 75. godišnjici oslobođenja Lenjingrada
Ruska nacionalna biblioteka u Sankt Peterburgu nedavno je dobila novi korpus od 42.000 kvadratnih metara, u kojem je uskladišteno 12,5 miliona knjiga.
„Predstoji nam mnogo posla da bismo dostigli „Lenjinku“ (Rusku državnu biblioteku u Moskvi) u elektronskom smislu. Ipak, ako se uporedimo s takozvanim ’stubovima‘ — Kongresnom bibliotekom, Britanskom bibliotekom, Francuskom nacionalnom bibliotekom, mi smo ispred kada je reč o elektronskoj bazi podataka, samo što to niko ne zna — sve što je digitalizovano u Ruskoj nacionalnoj i u Ruskoj državnoj biblioteci je na ruskom jeziku“, navodi Vislij.
U susret 75. godišnjici oslobođenja Lenjingrada nakon višegodišnje opsade u Drugom svetskom ratu, Ruska nacionalna biblioteka bavi se, pored ostalog, konzervacijom dokumentarnog materijala preostalog iz tog perioda.
Vislij, međutim, napominje da je blokirani Lenjingrad ostavio veoma malo pisanih svedočanstava o svojim tragičnim iskustvima, budući da su se njegovi žitelji borili za goli život i nisu imali kada da pišu.
„Ima novina i časopisa iz tog perioda, mogu se naći tekstovi o blokiranom Lenjingradu napisani nakon njegovog oslobođenja, ali baš iz tih godina, praktično, ima vrlo malo toga. Fotografija ima, trudimo se da prikupimo i sve ono što je nastalo kasnije, dnevnike i druge beleške. Sve što je bilo štampano između revolucije i Velikog otadžbinskog rata se sada raspada. Postoje tehnologije koje omogućavaju da se iz ovog papira izvuče kiselina, one su veoma skupe, i sada na tome intezivno radimo, a 75. godišnjica oslobođenja Lenjingrada nam je odličan podsticaj“, rekao je Vislij.
U vremenu u kojem se intezivno falsifikuje istorija, koliko su važni pisani dokumenti koji čuvaju sećanje?
„Falsifikovanja istorije je uvek bilo i uvek će ga biti. Ponovno ispisivanje istorije je instinkt samoočuvanja vlasti koja tako samoj sebi udara temelje. Svaka zemlja bavila se ponovnim ispisivanjem istorije, i Rusija je to radila. Ipak, postoje neke fundamentalne tačke u istoriji, kao što je, recimo, činjenica da je Kijevska Rusija nekada davno izabrala pravoslavlje. To je istorija koja se ne može menjati, ne može se reći da smo izabrali islam ili budizam. Pokušaj menjanja fundamentalnih tačaka u istoriji je najstrašniji. Kada Amerikanci kažu da je pobedu protiv fašizma izvojevala Amerika, ne znam šta o tome da mislim, da li da se smejem ili da se pitam ko je tu lud. Kako je moguće ubediti 300 miliona Amerikanaca da je Drugi svetski rat dobila Amerika? Ako je to moguće, onda oni ne razumeju život! Fundamentalne istorijske istine se ne smeju menjati“, naglašava Vislij.
