„Doba heroja“ naslov je nove knjige eseja Zorana Paunovića (u izdanju „Geopoetike“), posvećene poslednjem dobu nevinosti, u kojem su pesnici i proroci poput Boba Dilana, Leonarda Koena, „Bitlsa“, „Rolingstonsa“, Lua Rida, Džimija Hendriksa i mnogih drugih slavili život i slobodu, pre svega — slobodu duha.
Danas u prvim decenijama 20. i 21. veka, kada se osvrnemo na zlatno vreme rokenrola, na traganje za novim umetničkim formama i izrazima, uviđamo koliko nam je malo od te slobode ostalo.
„Heroji o kojima pišem bili su plod društva i vremena u kojem su stasali, ali su, istovremeno, stvarali neko vreme koje će doći posle njih. Jedan od njih, Vilijem Blejk, bio je po mnogo čemu rodonačelnik mnogih supkulturnih ideja druge polovine 20. veka. To je pesnik koji u svoje vreme ne da nije bio shvaćen nego nije bio ni čitan, smatrali su ga zanimljivom, ali poremećenom osobom. Tek u drugoj polovini 20. veka postalo je jasno koliko je njegova poetska misao dalekosežna i koliko su njegove ideje plodne, naročito u Americi, pre svega među pesnicima bit kulture, a potom i u popularnoj muzici preko Džima Morisona i drugih njegovih sledbenika“, priča naš sagovornik.
Već u prvom eseju, pod nazivom „Vilijam Blejk — duh koji hoda“, govorite o njegovim „vratima percepcije“, koja se, potom, poput lajtmotiva provlače kroz gotovo sve eseje. Svi rok stvaraoci su na neki način bili zaintrigirani tim „vratima percepcije“. Zbog čega?
— „Vrata percepcije“ su, zapravo, vrata subjektivne spoznaje, ono mesto na kojem čovek počinje da upoznaje samog sebe i da pronalazi razloge za pobunu i puteve uspešnog ostvarivanja te pobune. Blejkova ideja o „vratima percepcije“ znači pre svega to da su velike istine za kojima tragamo skrivene u nama samima, a ne u svetu oko nas. Stvaraoci o kojima pišem ovde, muzičari i mnogi drugi, upravo su se bavili otključavanjem, a nažalost, i provaljivanjem tih vrata percepcije, ponekad krajnje bukvalno, sredstvima koja su njima samima najviše škodila.
Jedna od ključnih tema u ovoj knjizi jeste sloboda. Kada se eseji čitaju kao zbirka, dolazimo do toga da je ideja svih ovih pesnika, rok stvaralaca, sve vreme bila dostizanje slobode.
— Da, pored sintagme „vrata percepcije“, tu je i sintagma „fantom slobode“. To je ideja o tome da sloboda može postojati samo kao stanje svesti, da sloboda nije nikakvo pitanje okruženja, uslova u kojima živimo, ograničenja koja nam nameće sredina, već da je sloboda nešto što nosimo u sebi.
O slobodi govorite i pišući o legendarnom festivalu Vudstok, odnosno o tome kako su „deca cveća“ dobila toliko priželjkivanu slobodu, ali pod uslovom da je „konzumiraju“ tamo i tada, a da se onda smire.
— To je trenutak u kojem je kultura, kao nešto što je po svojoj prirodi subverzivno, nešto što ugrožava sistem, postala deo sistema, postala mejnstrim. Onog trenutka kada ste komercijalizovali kulturu vi ste joj uništili dušu. Tog trenutka pojavljuje se mnoštvo barjaktara supkulture koji su spremni da za određenu cenu prodaju sve svoje ideale. Tako od nečeg što je revolucionarno supkultura postaje, ako ne kontrarevolucionarno, onda makar pacifikovano. Delovalo je u tom trenutku da je više nego ikada ranije moguće ostvariti jedan veliki san. Ipak, upravo način na koji se sve na Vudstoku odigralo, način na koji su ljudi prvo prigrabili svoju slobodu i potom je tako brzo potrošili, zasitili se njome i uskočili u odela s kravatama, označio je potpuno nesvesno odricanje te generacije od sopstvenih ideala.
Kako je, zapravo, došlo do toga, do tog velikog pokreta koji se tako brzo ugasio i izrodio sve ovo što imamo danas?
— Šezdesete godine bile su možda i najbolje godine u istoriji civilizacije. Nakon Drugog svetskog rata jedno vreme su vladali pesimizam i strah. Pedesetih godina to je bilo veoma izraženo, a onda je odjednom, šezdesetih, postalo očigledno da je moguće prigrabiti mnogo više slobode, da je svet otvoren i da nudi obilje mogućnosti, da novi umetnički izraz predstavljen u rokenrolu otvara neslućeno stvaralačko polje. Sve je to doprinelo stvaranju ideje koju Morison izražava u svom čuvenom stihu „Mi želimo svet i želimo ga sada“. Svest o mogućnosti da je sve dostupno bila je pokretačka snaga te generacije i ogromne kreativnosti unutar rokenrola, u to vreme još mlade umetnosti čije izražajne mogućnosti nisu bile ni izbliza potrošene. Najkreativnija epoha rokenrola bila je između 1965. i 1975. godine. Tada su se pojavile neke od ključnih ploča, ne samo u istoriji rokenrola nego i u istoriji muzike. Nakon toga nastupilo je vreme iscrpljenosti, muzika više nije mogla da bude kreativna i nova, počela je postepeno da se pretvara u nešto što je tek dekor.
Jedna od ključnih figura o kojima pišete je Bob Dilan, muzičar koji je od folk pevača iz Minesote prešao put do jednog od najvećih i najuticajnijih rokenrol stvaralaca. U dva od tri eseja o njemu govorite kao o potencijalnom dobitniku Nobelove nagrade za književnost. Ti eseji pisani su godinama pre nego što mu je dodeljeno ovo priznanje, a Vi napominjete da ga ono neće učiniti ni manjim ni većim čovekom nego što jeste. Dakle, nobelovac Dilan Vas nije iznenadio?
— Nisam imao dojavu iz Nobelovog komiteta da će Dilan dobiti nagradu, ali nekako mi se činilo da je on umetnik, koji ne samo svojom muzikom nego i stavom, načinom mišljenja, jeste duh jednog vremena. Činilo mi se da ima i logike i pravde u tome da neko takav dobije Nobelovu nagradu. Dilan, međutim, nije neko kome možete jednom nagradom uništiti individualnost i naterati ga da pristane na konvencije. Njegova reakcija na Nobelovu nagradu i sve ono što je pratilo njenu dodelu svedoče o tome da su mu mnoge druge stvari bile važnije. Imao je, zaboga, zakazan koncert u Parizu, pa nije mogao da dođe na dodelu. Smestio je, zapravo, Nobelovu nagradu tamo gde joj je mesto i nije dozvolio da ona obeleži čitav njegov život.
Jedan od eseja posvećen je „Bitlsima“ i njihovom čuvenom albumu „Narednik Peper“, koji je prošle godine obeležio 50 godina od objavljivanja. Vi ga ocenjujete kao istinski sublimat duha i energije čitave supkulture šezdesetih, i to s obe strane Atlantika. U kom smislu?
— To nije bio prvi art-album „Bitlsa“, ali je on više nego bilo koje delo te vrste pokazao kreativne mogućnosti rokenrola, pokazao da polje tog stvaranja nije svedeno na tri akorda ili na tematiku ljubavne prirode, već da rokenrol može da govori o svemu onome o čemu govori i svaka druga umetnost. Tu prestaje, kada je reč o rokenrolu, podela na visoku i popularnu umetnost. „Narednik Peper“, kao jedan veliki koncept, počev od omota, preko promene identiteta četvorice članova „Bitlsa“, do obilja literarnih i drugih aluzija, predstavlja bogatstvo rok kulture sublimirano u jednom jedinom albumu.
Knjiga se završava kratkim esejom „The Name is Broz. Josip Broz“. Na prvi pogled priča o „div-junaku iz narodne bajke“ i „paradigmi strip junaka“ nema mnogo veze s rokenrolom, ali ona se, zapravo, nije slučajno našla u ovoj zbirci?
— Kada sam sklapao knjigu, učinilo mi se da bi kao neka vrsta postskriptuma ovaj esej mogao da je zatvori. Glavni junak mog kratkog, završnog eseja jeste, pored ostalog, heroj popularne kulture. Ja pišem o jednom herojskom vremenu koje više ne postoji, o jednom dobu u kojem smo izmišljali svoje heroje, pridavali im značaj koji možda nisu imali, a pritom se nismo osećali kao da smo žrtve zabluda, već smo osećali da nam je svet zbog toga bogatiji. Niko od njih, od Džimija Hendriksa, do Josipa Broza, nije bio natčovek, ali smo voleli da na takav način razmišljamo o njima, jer je svet lepši kada imate ideale u koje verujete. I ironija i nostalgija čine moj stav o tom vremenu i o čoveku koji je bio njegovo najznačajnije otelovljenje. Svestan sam koliko je tada bilo svesno negovanih zabluda.
Ako se osvrnemo na ocenu Nebojše Grujičića iz pogovora ove knjige, da je rokenrol nastao u hladnoratovsko vreme i da je nestao zajedno s Berlinskim zidom, i ako napravimo paralelu sa današnjim vremenom nekog novog Hladnog rata, pitam Vas, imamo li mi danas rokenrol i neke nove heroje, a ako ih ima, umemo li uopšte da ih prepoznamo?
— Nemamo. Imamo zvezde muzičke kulture koje su stvorene sa tačno unapred predviđenim rokom trajanja, da bi ih potom smenile nove, kao što imamo telefone koji treba da se pokvare nakon određenog vremena, da bismo nabavili nove. Muzika je svedena na prateći sadržaj našeg života. Savremeni čovek nema vremena koje bi posvetio muzici, ne više od ona tri-četiri minuta koliko traje klip. Ranije dobijete novi album nekoga od ovih umetnika o kojima smo govorili, i to je praznik! Ritualno ga preslušavate nekoliko puta i ništa ne može da vas poremeti. Sada, dok slušate samo jednu pesmu, stići će vam nekoliko poruka, odgovaraćete, komuniciraćete i pesma će, istovremeno, i biti tu i neće biti. Muzika više ne može da govori na onaj način na koji je govorila. Mene to zabrinjava. Pitanje je kako će se ovo vreme slikati kroz muziku i šta će biti muzika ovog vremena. Ne znam da li bi uopšte bilo moguće napraviti takvu jednu muzičku sliku vremena.
