O tragičnoj sudbini talentovane muzičarke, klavijaturistkinje kultnog EKV-a, sada možemo da čitamo u knjizi „Kao da je bila nekad“ muzičkog novinara Dušana Vesića u izdanju beogradske „Lagune“.
„Jednom prilikom sam obećao Magi da ću napisati knjigu o njoj. Rekla mi je tada da želi istinitu knjigu. To je bilo 1991. ili 1992. godine i tada još nije bilo vreme za istinu o ’Ekatarini Velikoj‘. Nisam očekivao da će umreti, to ne očekujete kada nekoga volite… Međutim, poslednjih godina ispostavilo se da, kad god neko nema o čemu da piše, ’opljune‘ Margitu Stefanović — od tabloida, preko dnevnih i nedeljnih novina, do portala. Jednog dana me je to baš ozbiljno iznerviralo i shvatio sam da je vreme da ispunim svoj dug“, ispričao je Dušan Vesić u razgovoru za Sputnjikovu „Orbitu kulture“.
Mnogi muškarci su bili zaljubljeni u Magi — krhku i tihu ženu velikih tamnih očiju i duge crne kose. Mnogima je dozvolila da joj se približe, ali nikome nije otkrivala neizlečivu tugu i bol koje nosi u sebi.
„Svaki njen bivši dečko s kojim sam pričao potvrdio je ono u šta sam sumnjao: nikome nije rekla da ima epilepsiju od pete godine života; nikome nije rekla za heroin, ili je govorila da više nije na heroinu; nikome nije govorila o teškim odnosima s majkom, koji su je i doveli do svega onoga što je preživela“, navodi naš sagovornik.
Ova knjiga nije samo biografija, ona pruža vrlo solidno sagledan okvir za biografiju — predistoriju, predispozicije, društvene okolnosti, porodičnu atmosferu u kojoj je odrastala Margita Stefanović, kao i psihološku analizu nekih prelomnih trenutaka u njenom životu. U početku je sve izgledalo sjajno – stabilna beogradska porodica više srednje klase, ugledan otac, majka domaćica posvećena kćerki jedinici, lepo vaspitanoj beogradskoj devojčici, muzički nadarenom detetu kome se smeši blistava muzička karijera. Šta je, zapravo, bilo ispod te površine?
— To je bila klasična srpska tradicionalna porodica tog vremena. Ovo je knjiga o sukobu tog tradicionalnog načina života sa zanimanjem koje nije tradicionalno, patrijarhalnog načina života s nečim što je potpuno suprotno tome. Margita Stefanović je imala sve predispozicije da bude pijanistička zvezda svetskog glasa i da bude rame uz rame sa svojim prijateljem iz muzičke škole, pijanistom svetske slave Ivom Pogorelićem, koji nije bio nimalo bolji od nje.
Ali su joj bukvalno odsečena krila.
— Da. Prvo joj majka nije dozvolila da se upiše na konzervatorijum u Moskvi, iako je bila dovoljno talentovana da je tamo prime. Ona je tada odlučila da upiše Muzičku akademiju u Beogradu, ali joj majka ni to nije dozvolila i naterala je da se upiše na arhitekturu. Majka je, dakle, od malih nogu spremala Margitu za tu muziku, u školi joj nije dopuštala da radi fizičko, da slučajno ne bi povredila prste, nije smela da se bavi sportom, mogla je samo da pliva preko leta — život joj je bio ispunjen stalnim odricanjem. A onda, kada je došao dan da se upiše na muzičku akademiju, majka joj je rekla: Ne! To je veoma teško za nekoga ko ima 17 ili 18 godina. Njoj je muzika od malena bila nešto u šta je bežala od stvarnog sveta, od lude majke, a tada je ostala bez te mogućnosti. Ne čudi me što je posegnula za drugim bekstvom.
Kako se Margita Stefanović okrenula rokenrolu, to nije došlo preko noći?
— Mislim da je rokenrol bio čist inat majci: Ako mi nisi dala da budem ovo, biću nešto drugo, i biću najbolja u tome! Takva je naprosto bila Margita.
Ona je, s jedne strane, bila osoba koja može da uradi sve što želi, a s druge, jedno sasvim krhko biće — kako objašnjavate taj paradoks?
— Možda i nije paradoks. Iz takvih krhkih bića izašli su veliki umetnici, možda je u toj krhkosti razlog. A veliko je pitanje da li bi nam Margita Stefanović bila interesantna da je bila pijanistkinja, da li bismo danas ovde pričali o njoj. „Ekatarina Velika“ je bila njen kompromis sa životom. To je Milanu Mladenoviću (frontmenu) bilo najvažnije na svetu, a njoj je bilo kompromis. To nije bila njena muzika. Ja sam „Ekatarinu Veliku“ nazvao velikom tugom žene koja je ostala bez svoje muzike.
Ali je ona donela mnogo svom bendu?
— Sreća je što smo iz tog kompromisa dobili nešto zaista vredno, nešto što i današnje generacije slušaju kao svoju muziku.
U knjizi ste napisali da su „i muzici, i poetici, i poruci ’Ekatarine Velike‘ potrebna ozbiljna provetravanja“. „Ako nekom umetničkom subjektu nisu potrebni povremeni razgovori o njemu samom, možda to uopšte nije umetnički subjekat. Ali neće valjda svako od tih provetravanja počinjati sa: ’Pre svega, oni su bili narkomani!‘ Ne. Pre svega, oni su bili umetnici“. Da li Vam je ova misao bila osnovna vodilja prilikom pisanja ove knjige?
— Generacije koje EKV pamte s bine prestale su da slušaju muziku. Kada smo obeležavali rođendan Milana Mladenovića, jesenas u klubu „Polet“, nije bilo nikog starijeg od 35 godina, čak je najviše bilo onih koji imaju oko 25. To je uvek tako s bendovima koji su ostali nedorečeni — ili su precenjeni, ili su potcenjeni. EKV nije stigao da se upropasti, ostali su zakovani u vremenu u kojem su prestali da rade, tako da ih nove generacije sada otkrivaju na svoj način.
Šta je „pojelo“ EKV, odnosno većinu članova benda?
— Pojeli su ih odnosi u kući. Mislim da ih je pojela porodica. Ceo život sam na ovaj ili onaj način bio okružen ljudima koji su uzimali razne droge, već krajem gimnazije, imao sam neke drugove koji su počeli da ulaze u taj svet i dosta rano sam video da je problem u kući — uglavnom, teške majke i / ili teški očevi. Tu su uvek bile neke nedorečene, konfuzne situacije iz kuće. Sve dolazi iz kuće. Dosta sam rano shvatio da, kad država izvodi dilere na sud, treba da izvede pred sud i roditelje njihovih korisnika, da zajedno pretresu taj problem, da se vidi šta se tu zaista događa i zašto se događa.
Vašoj ili mojoj generaciji poruka ove knjige je bliska i jasna, nećemo iz nje izvlačiti pogrešne zaključke. Šta ona donosi nekome ko danas ima 20 ili 25 godina?
— Mogu da saznaju dosta o vremenu u kojem su se dešavale ove stvari, mogu da se trude da shvate da je droga veliko zlo i kada god pomisle da bi trebalo da posegnu za njom, da se predomisle na vreme. Mogu da nauče dosta o propasti te beogradske srednje klase, krugova kojima je pripadao Margitin otac, čuveni pozorišni i filmski reditelj Slavoljub Stefanović Ravasi. Neko će tu tražiti spiskove dilera, neko će tražiti istinu, neko utehu. Ovo vreme postaje vreme kompromisa, trebalo bi sesti i razmisliti. Treba praviti kompromise s ljudima oko sebe, ali kompromise sa životom nije dobro praviti. Margita Stefanović je trebalo da pobegne od kuće jednog dana i da se ne vrati dok se ne dogovori s roditeljima. Nije smela da napravi kompromis sa životom.