„U borbi za istinu i pravdu moramo institucionalno i pojedinačno da se bavimo prikupljanjem arhivske građe, organizovanjem naučnih skupova i konferencija, snimanjima dokumentarnih filmova i televizijskih emisija. Srpske žrtve, naše pretke, ne možemo i ne smemo zaboraviti“, naglašava Mišina u intervjuu Srni.
On ocenjuje da je u svemu veoma značajna uloga Muzeja žrtava genocida.
„Muzej je osnovan radi očuvanja trajnog sećanja na žrtve genocida nad Srbima, prikupljanja, obrade i korišćenja podataka o njima i ostvarivanju obaveza iz Međunarodne konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida“, napominje Mišina.
Ova ustanova se može baviti i prikupljanjem, obradom i korišćenjem podataka o genocidu nad Jevrejima, Romima, te pripadnicima drugih naroda i nacionalnih manjina.
„Zadaci Muzeja su prikupljanje, obrada i čuvanje podataka o pojedinačnim i grupnim žrtvama zločina genocida i drugim činjenicama — prinudno raseljavanje, uzimanje talaca, odvođenje u logor, prinudni rad, pljačka imovine, upotreba nedozvoljenih sredstava u borbi, uništavanje i pljačka kulturno-istorijskih spomenika i dobara“, navodi Mišina.
Prema njegovim rečima, zadaci su i prikupljanje, obrada i čuvanje građe o zločinima genocida, izvršiocima zločina genocida, spasiocima žrtava, te utvrđivanje i obeležavanje mesta stradanja žrtava.
Mišina je naglasio da je najznačajniji projekat Muzeja onaj koji se odnosi na žrtve Drugog svetskog rata 1941–1945. godine.
„Cilj projekta je poimenično utvrđivanje žrtava Drugog svetskog rata sa punom identifikacijom, bez obzira na nacionalnu, versku, etničku, ideološku i vojnoformacijsku pripadnost“, kaže Mišina.
Posebna tema interesovanja Muzeja jeste stradanje srpskog naroda u NDH.
„O tome smo organizovali konferencije, sačinili zbornike, a pripremamo dokumentarne filmove. U srednjim školama u Beogradu održali smo istorijske časove, s ciljem da učimo i podsećamo nadolazeće generacije o stradanjima srpskog naroda u 20. veku“, ističe Mišina.
On tvrdi da se istorijska nauka u vreme bivše Jugoslavije nije mnogo bavila stradanjima srpskog naroda u NDH jer bi tako bilo utvrđeno ko su zločinci i kom narodu pripadaju, a ko su žrtve.
„Sigurno bi bilo utvrđeno da su najveći zločinci u Drugom svetskom ratu, na ovim prostorima, bili pripadnici hrvatskog naroda, a najveće žrtve Srbi. Na taj način bi bila urušena politika bratstva i jedinstva“, smatra Mišina.
On podseća da je Muzej bio organizator i suorganizator naučnih skupova u Beogradu, Njujorku, Banjaluci, Jerusalimu, a kustosi su učestvovali na brojnim naučnim skupovima u Srbiji i inostranstvu.
U realizaciji projekata, navodi Mišina, Muzej sarađuje i razmenjuje iskustva sa muzejima, institucijama i pojedincima u Srbiji i svetu.
„Tu mislim na ’Jad Vašem‘ u Jerusalimu, Muzej Holokausta u Vašingtonu, Vizentalov centar u Jerusalimu, Dokumentacioni centar u Beču, Dokumentacioni centar za prikupljanje građe o ratnim sukobima 1991-1995. godine u Banjaluci, dokumentacioni centri ’Veritasa‘ u Beogradu i Banjaluci, Muzej Republike Srpske i Hrvatski institut za povijest“, napominje Mišina.
SRNA, RTRS
