Hrvatska želi da od Srbije izvuče dokumentaciju o takozvanoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, u kojoj se nalaze ključna dokumenta o ustaškim logorima i zločinima koje su činili pripadnici njihovih formacija, diplomatskim aktivnostima tadašnjeg Zagreba, funkcionisanju policije, domobrana, državnih institucija i lokalnih samouprava, više od dvesta filmova koji su snimljeni u NDH…
Istorijsku građu ne treba cepati
To je pre svega političko, a onda pravno pitanje, kaže za Sputnjik istoričar Momčilo Pavlović i pretpostavlja da se hrvatska strana poziva na opšte akte o sukcesiji.
„Međutim, što se tiče stručnog dela tog zahteva, to je nešto u čemu smo mi istoričari uglavnom saglasni: fondovi, odnosno dokumentacija se — ne deli. Prema hrvatskoj logici, ona bi trebalo da traži sve papire iz Beča, iz Habzburške monarhije jer su Hrvati ipak bili u sastavu te monarhije vezani za Beč i za Peštu mnogo duže nego što su bili u zajednici sa drugim jugoslovenskim narodima. Šta bi bilo da se pocepaju fondovi Habzburške monarhije ili Osmanskog carstva, koje je obuhvatalo skoro čitav Balkan. To više nikad niko ne može da sastavi“, ukazuje Pavlović.
Sva ta dokumenta o NDH, pohranjena su u Beogradu u arhivama Jugoslavije i Srbije, navode Večernje novosti. Deo se nalazi i u Vojnom arhivu i Ministarstvu spoljnih poslova, filmovi su u Jugoslovenskoj kinoteci, a manji broj dokumenata je i u Arhivu Vojvodine u Novom Sadu.
Hrvatska već duže vreme, preko Komisije za sukcesiju, kako navodi izvor dnevnog lista, pokušava da dođe do tog istorijskog blaga, originalne dokumentacije koja dokazuje i dodatno osvetljava zločine NDH, a prema njemu, namera Zagreba je jasna — staviti šapu na ova dokumenta i tako „zarobiti istinu“.
Motiv Hrvatske da traži tu dokumentaciju, prema mišljenju istoričara Pavlovića jeste, između ostalog, parničenje koje će trajati još duži niz godina i testiranje Srbije koliko ispunjava te uslove iz sporazuma o sukcesiji. S druge strane, sugeriše Pavlović, verovatni motiv je i kompletiranje te nekakve dokumentacije jer ne znamo sa čime sve Hrvatska strana raspolaže što se tiče fondova NDH.
„Lično smatram da bi bilo najbolje da se sva građa koja je dostupna bilo gde, i u Beogradu i u Zagrebu, i u Ljubljani publikuje na način na koji to rade ozbiljne zemlje prema logici da je najbolje čuvana građa publikovana građa. Sve ostalo muljanje, stavljanje ispod sanduka, embarga, ne doprinosi razvoju nauke“, ističe Pavlović za Sputnjik.
Srbija je naslednica nekadašnjih saveznih organa i nekadašnje savezne države i, kako napominje Pavlović, nije ona zarobila tu dokumentaciju.
Imaju pravo na kopije i ništa više
„Mislim da je ključna građa o NDH ipak u Hrvatskoj. Ako ne u Hrvatskoj, a ono dobrim delom u Nemačkoj ili Americi. Kad se formira neki papir, on ne nastaje u jednom primerku, on ima svoje kopije i on ide na više adresa. Kao što znate, celokupnu građu fašističke Nemačke uzeli su Amerikanci, pa su to onda Nemcima vratili“, navodi Pavlović.
Hrvatska eventualno može od Srbije da dobije kopije tih dokumenata, naglašava Pavlović i dodaje da bi sve takve fondove i građu trebalo popisati i učiniti dostupnim za istraživače ne samo iz Hrvatske nego iz svih zemalja.
„To je suština, jer se sad ide na digitalizaciju, i drugih fondova ne samo takvih. Pa prema tome, kad je sve dostupno, onda je sasvim svejedno gde će se originali nalaziti. Jedino, ponavljam, nije dobro sa stanovišta struke da se razbijaju celoviti fondovi, jer onda to više nikad niko ne može da sastavi“, sugeriše Pavlović.
Na današnjem nivou tehničkih mogućnosti gotovo je nemoguće zloupotrebiti takvu vrstu dokumentacije, smatra Pavlović i kaže da hipotetički pretpostavimo da vi njima nešto date, naravno da ćete napraviti skenove i oni potom mogu i da unište sve, ali vi ćete uvek imati kopije tih dokumenata.
„Za mene je ključno pitanje da je sva ta građa trebalo da bude publikovana još i za vreme Tita. Onda smo mogli da se suočimo sa tim istinama i da sva ta osetljiva i kontroverzna pitanja rešimo u tim trenucima. Danas se ne bismo raspravljali oko ovakvih stvari“, tvrdi Pavlović.
