Dan posle kada je američko-britansko-francuska koalicija počela raketiranje Sirije, američki ambasador u Srbiji Kajl Skot došao je na razgovor kod predsednika Srbije Aleksandra Vučića.
Ne pruživši nijedan verodostojan dokaz da je legitimna sirijska vlada odgovorna za navodnu upotrebu bojnih otrova u gradu Dumi, ambasador Skot, javili su mediji, pokušao je srpskog predsednika da uveri u opravdanost agresije na Siriju.
Naravno, ambasador je podsetio da Rusija nije uspela da održi obećanja koja je dala kao garant Ženevskog okvira iz 2003. godine, na osnovu kog se Sirija obavezala da se odrekne svog hemijskog oružja i nikad ga više ne upotrebi.
Iako ambasador Skot nije eksplicitno tražio podršku za akcije svoje zemlje, već je pozvao Srbiju da podrži međunarodnu istragu o upotrebi hemijskog oružja u Siriji, njegova poseta srpskom predsedniku može da se tumači kao vrsta tihog pritiska na našu zemlju, mada je, prema rečima Predraga Rajića iz Centra za društvenu stabilnost, reč o uobičajenim aktivnostima britanske i američke diplomatije.
„Britanija i Amerika imaju svoju spoljnu politiku i ona je vrlo jasna kada je u pitanju Rusija. I jedna i druga smatraju Rusiju državom koja predstavlja izvesnu opasnost po njihove interese i u tom smislu vrše diplomatski, politički, ekonomski i svaki drugi pritisak i upućuju tu vrstu poziva svakoj državi da ih podrži i stane na njihovu stranu“, objašnjava Rajić.
Ipak, da li su američke diplomate na sličan način tražile međunarodnu podršku za agresiju na našu zemlju 1999, ili za napad na Irak 2003? Nisu. U prvom slučaju imale su nepodeljenu podršku Zapada, dok su u drugom formirali „koaliciju voljnih“, sve na dobrovoljnoj bazi zemalja koje su smatrale da je probitačno biti na američkoj strani.
Živa aktivnost britanskih i američkih diplomata za pridobijanje podrške drugih država u slučaju „Skripalj“ i agresije na Siriju nije mogla da zaobiđe ni Srbiju. Podsećamo da je srpski šef diplomatije Ivica Dačić ne tako davno rekao da se Srbija suočava sa pritiscima da se pridruži Zapadu u osudi Rusije povodom navodne ruske umešanosti u pokušaj ubistva Sergeja Skripalja u Velikoj Britaniji.
Sada Amerika traži sličnu podršku za svoje vojne akcije u svetu. Steže li se zapadni obruč oko Srbije i može li Srbija tome da se odupre i ostane pri stavu o vojnoj neutralnosti?
Iskustvo od 1999. u Srbiji je još sveže i zbog toga ona ne može, čak i ako bi od toga imala neke koristi, da se pridruži kampanji bombardovanja neke države, kaže spoljnopolitički analitičar Boško Kozarski.
„U svakom slučaju, Srbija je odavno u obruču, odavno pod pritiskom. Nad njom je planina koja preti da se navali i zasad je pozicija u kojoj se nalazimo, a to je vojna neutralnost, najbolja u kojoj možemo da budemo. To ne znači da treba da budemo indolentni, to znači da se naoružavamo, da budemo spremni za sve izazove vremena, ali pod obavezno da ostanemo vojno neutralni“, smatra Kozarski.
Prema rečima analitičara Dejana Vuka Stankovića, Skotova poseta ali i prethodni zahtevi da se Srbija pridruži osudi navodne ruske umešanosti u slučaj „Skripalj“, znače intenziviranje diplomatskih pritisaka na zvanični Beograd.
„Imam utisak je predsednik Srbije bio jasan u pogledu srpskog stava o tom ’vikend-ratu‘ Donalda Trampa u Siriji. Dakle, Srbija ne želi da učestvuje u svemu tome. Ona se, naravno, kao potpisnica različitih međunarodnih konvencija o običajima rata protivi upotrebi bojnih otrova, ali mimo tog načelnog stava, Srbija ne zauzima stanovište podrške SAD, Velikoj Britaniji i Francuskoj“, kaže Stanković.
Srbija, zbog onoga što se dogodilo 1999. vrlo kritički gleda na jednostrano primenjivanje vojne sile, dodaje Stanković.
„Koliko sam shvatio, naša spoljnopolitička pozicija je takva da smo protiv upotrebe bojnih otrova, ali smo i protiv intervencionizma, posebno onog intervencionizma koji nije zasnovan na dobrim razlozima. U ovom slučaju niste imali jasne i nedvosmislene nalaze da je zvanična sirijska vlada upotrebljavala bojne otrove, imali ste više jednu novinarsku konstrukciju, koja je predstavljala osnovu za politički stav koji je odobrio bombardovanje“, objašnjava Stanković.
Skotova poseta može se, dodaje on, shvatiti kao ulazak u zonu koja predstavlja neku vrstu političkog pritiska, i to nije prvi put. Pored slučaja „Skripalj“, Zapad je, kako Stanković kaže, tražio od Srbije bespogovornu poslušnost i u slučaju nametanja sankcija Rusiji.
„Dakle, to je jedan u nizu pritisaka koji se na Srbiju u ovom trenutku vrši da se u potpunosti stavi na stranu Zapada, iako i na Zapadu dobro znaju da Srbija ima poseban odnos i prema ’humanitarnom bombardovanju‘ i iako ima posebne odnose sa Rusijom. Na Zapadu insistiraju na bespogovornoj lojalnosti tretirajući Srbiju kao da je članica svih evroatlantskih struktura. Pošto Srbija to nije, mislim da će ona nastaviti da zastupa poziciju koju ima i danas, a to je balansirana politička pozicija između Istoka i Zapada“, zaključuje Stanković.
