On smatra da neće biti novih udara i eskalacije situacije, što je, kako kaže u emisiji „Sputnjik intervju“, pokazala i poslednja sednica Saveta bezbednosti UN.
Ovo je bila peta sednica SB na temu navodne upotrebe bojnih otrova u Siriji. Rasprava je bila burna, vodila se oštra polemika između predstavnika Rusije, s jedne, i predstavnika SAD, Britanije i Francuske, s druge strane. U diskusijama je ipak dominirala ocena da stvari treba da se smire i da se polako uvode u pravno polje i sistem UN, da je vreme da tomahavke zameni diplomatija. To su govorili čak i zapadni predstavnici, npr. holandski. A veto na rusku rezoluciju je očekivan, ističe Đukić.
Prema ocenama Rusije, udari nisu samo agresija na Siriju, već su i agresija na međunarodno pravo i tu mnogi povlače paralelu s onim što se nama dešavalo, a jedan ekspert je govorio i o balkanizaciji Sirije.
To su sve argumenti koji idu u prilog tezi da su međunarodni odnosi u delikatnoj situaciji. To jeste agresija na međunarodno pravo, zato što se stvari otimaju kontroli i onaj ko je jak, ko ima oružje i finansijsku moć, može da radi šta hoće. A za nepunih dvadeset godina to se dešava četvrti put — mi smo bili prvi, i tada je izmišljen pretekst humanitarne katastrofe. Zatim je u Iraku to bila tvrdnja da Sadam Husein poseduje oružje za masovno uništenje što je dokazano da nije tačno, pa sledi Libija…
Humanitarna intervencija bila je i izgovor Zapada da udari na Siriju.
SAD su uporno tvrdile da se desio napad hemijskim oružjem na civilno stanovništvo, ali nema nijednog dokaza za to. Čak su delegacije specijalista počele da odlaze da prikupe te dokaze, ali Sjedinjenim Državama se žurilo da što pre izvedu tu agresiju, da pokažu svoju dominaciju u međunarodnim odnosima, da mogu da rade šta hoće i na vojnom, i na finansijskom i na političkom planu.
Rusija je skrenula pažnju da je napad izvršen neposredno pred dolazak istražitelja OZHO, kako je rekao jedan ruski senator, da se zametnu tragovi i unište dokazi da je čitava priča o hemijskom oružju inscenirana.
Agresija tomahavcima na Siriju izvršena je iz unutrašnjih pobuda SAD, odnosno predsednika Trampa, takođe unutrašnjih pobuda Britanije i Francuske i od toga treba poći kad analiziramo zašto se desila i zašto su žurili da je izvrše pre nego što dođu eksperti. Jer eksperti bi trebalo da uzmu uzorke i da obave analize koje bi trajale čitavih nedelju dana.
Do tada bi SAD izgubile svaki kredibilitet i osnovu za izvršenje agresije. Zato se žurilo sa ograničenom intervencijom. Birali su ciljeve gde će imati minimalne žrtve i ciljeve gde ne bi na neki način došli u kontakt sa ruskim vojnim snagama koje se tamo nalaze. Treba reći da je sve vreme tamo postojao kontakt između vojnih predstavnika Rusije i SAD.
Na teritoriji Sirije, naime, postoje vojne jedinice, ne samo Rusije, veći SAD, pa čak i Francuske i drugih saveznika SAD. SAD imaju tamo par hiljada vojnika i više baza. To je jedan od razloga zašto je Vašington još u mogućnosti da vuče neke konce u Siriji.
Ruski predsednik Vladimir Putin tražio je od francuskog predsednika Emanuela Makrona da predoči dokaze o hemijskom oružju, što je on odbio. Pentagon takođe tvrdi da ima dokaze, ali ne želi da ih predoči.
Da li je to deo nekog scenarija sličnog onom sa aferom Skripalj gde su Britanci takođe tvrdili da imaju dokaze, pa nisu hteli da ih obelodane?
— Jedan od razloga zašto je Tereza Mej odlučila da se priključi agresiji jeste da pokrije prethodnu aferu sa Skripaljima. To je već bivša afera, ova je na stolu, a sa Amerikancima i Francuzima je lakše boriti se protiv Rusije i obmanjivati svet da se desilo nešto što se nije desilo.
Da imaju čvrste argumente oni bi ih pokazali. Odlagati to za neko kasnije vreme, kao što je to rekla predstavnica Pentagona, zaista je neozbiljno od jedne tako velike institucije, ali to je argument o eroziji međunarodnih prava i međunarodnih odnosa. Sada se postavlja pitanja gde je kraj tog odnosa SAD prema Siriji, u konkretnom slučaju, ili prema nekom drugom kriznom žarištu.
Da li očekujete da će se na ovome završiti i da će krenuti pregovori?
— Postoje dva scenarija. Jedan je da je rat u Siriji pri kraju i da ga treba uvesti u političko polje. Tu postoje odgovarajuće formule, a najšira je ženevska konferencija i to je sledeći korak. Drugi scenario je da treba očekivati nove provokacije SAD i Zapada, jer Sirija predstavlja ključ Bliskog istoka u političkom, vojnom, ali i u energetskom pogledu i situacija se u tom smislu bitno menja za SAD. Da li će na ovome ostati i da li će se sirijska kriza preseliti u Ženevu i tamo politički završiti u okviru izrade novog ustava i uključivanjem svih frakcija koje postoje u Siriji? To je optimalnija varijanta, ali do tada ne treba isključiti nove ekscese i pokušaje SAD da na svaki način ostanu u Siriji. Nekoliko puta je Tramp najavljivao da će Amerikanci otići iz Sirije, ali se to nije desilo. Zato je teško sve staviti na prvu opciju. Ona jeste realnija, ali ne isključujem ni ovu drugu.
Da li je Asad iz napada izašao jači?
— Mislim da jeste. Dobio je podršku i na ulicama Damaska, oborio je čak 73 tomahavka, oborio ih je ne sa S-300, već sa starim sistemima. Asad je iz ovoga izašao uvereniji, njegova armija je dobila još više na snazi i može čvrsto da kontroliše celu oslobođenu teritoriju što je ključno za dalji proces političkog regulisanja. Dakle, ako Asad bude kontrolisao tu teritoriju biće mu bolje i pregovaračke pozicije.
Ali nije samo Asad izašao ojačan. I Tereza Mej je neke svoje unutrašnje probleme zamaskirala napadom, baš kao i Donald Tramp. Dodajmo da je akcija preduzeta bez prethodnog odobrenja Kongresa SAD, kao što nije bilo ni odobrenja Parlamenta Velike Britanije.
Da li su SAD i Britanija prekršile ne samo međunarodno pravo, već i svoje zakone?
— Trampova unutrašnja pozicija je jako ranjiva. On u unutrašnjoj politici ima strahovito mnogo problema. Jedan je ruski faktor koji se navodno mešao u izbore. S druge strane, Tramp ima velikih problema i sa demokratama, ali i sa svojom antiglobalističkom politikom. Jedna država koja se proslavila globalnom i liberalnom politikom to sahranjuje i njoj se to vraća kao bumerang. Trampu to vezuje ruke. Jedna ovakva akcija ga rasterećuje unutrašnjih problema za neki određeni period. Slična je situacija i sa Terezom Mej, ali i sa predsednikom Makronom. On ima napoleonskih ambicija, ali i talas štrajkova u Francuskoj. Zato je najzgodnije izvesti ovakav napad i time će se ljudi baviti mesec-dva dana, a dotle će se neke stvari u unutrašnjoj politici srediti.
Predsednik Vučić kaže da je bombardovanje Sirije za nas bolno sećanje, a da mi kao mala zemlja ne treba da se mešamo. Ipak, da li bi dešavanja u Siriji mogla imati ikakve posledice po Srbiju, recimo time što bi skrenula pažnju sa našeg problema, a to je Kosovo?
— Kosovom se u Vašingtonu ne bavi Tramp, a čak ni državni sekretar. Tim problemom se bave visoki funkcioneri Stejt departmenta. Kod njih Kosovo nije na agendi državnog rukovodstva. Evropa ima drugi senzibilitet za Kosovo i Metohiju, jer je ono rak rana za najuređeniji kontinent na svetu i kod njih je to pitanje više na agendi. U poseti nam je bio francuski ministar spoljnih poslova Žan Iv le Drijen, predsednik Vučić je bio kod kancelarke Merkel. Ne verujem da događaji u Siriji mogu da imaju nekog posebnog uticaja na nas, ali ono što proizilazi iz poslednjih poseta jeste da se čini da postoji malo veći stepen razumevanja za pitanje Kosova. Ali jedno je izvesnije: Srbija, čini se, dobija malo više vremena, da ne mora da rešava to pitanje u cajtnotu.
