Dijalog Beograda i Prištine traje već 12 godina, a odredbe iz briselskog sporazuma, koji je potpisan 2013. ispunila je samo srpska strana. Najnoviji incident u Kosovskoj Mitrovici doveo je do toga da predstavnici srpskih opština na KiM daju Prištini rok od tri nedelje da formira Zajednicu srpskih opština ili će to uraditi sami.
Mladen Lišanin iz Instituta za političke studije kaže da smo sada prilično daleko od pregovaračkog procesa.
— Pitanje je da li je trebalo da se čeka da se ovako nešto dogodi ili je sama činjenica da se ZSO ne osniva tolike godine bila dovoljan indikator da možda u formatu ili u dinamici pregovora nešto treba promeniti. Sada još ne znamo koje će biti posledice ovoga u odnosu na pregovore Beograda i Prištine. Uprkos ubistvu, pregovori Olivera Ivanovića su nastavljeni, ali se postavlja pitanje koja je u trenutnom političkom momentu njihova poenta.
Da li će se u pregovarački proces uključiti SAD i Rusija?
— Taj scenario je bio prisutan i pre najnovije eskalacije, ali nisam siguran šta bi se konkretno promenilo. Mi sada imamo, uslovno rečeno, pat-poziciju EU i to je vidljivo u odnosu na predstojeći samit država-članica u Sofiji, gde Španija pruža neočekivano oštar otpor prisustvu takozvane republike Kosovo na agendi proširenja. Dodatno uključivanje velikih sila imalo bi smisla kada bi postojao minimum oko kojeg Beograd i Priština mogu da se sporazumeju, a da onda u izvesnom smislu Vašington i Moskva budu, uz EU, garanti tog sporazuma. On nije ni na vidiku i u ovom momentu takav potez ne bi doneo nikakve konkretne pomake, a mogao bi dodatno da zakomplikuje brojne odnose, ne samo u regionu nego i na relaciji SAD—Rusija.
Zašto američka ambasada upozorava svoje građane da ne putuju na KiM?
— Ako se posle etničkih sukoba, međunarodnih ili unutrašnjih građanskih ratova kriza dugo oteže bez rešenja na vidiku, onda je eskalacija moguća uvek. Može da se dogodi spontano, ali i kada to nekome odgovara. Eskalacija od pre dva dana je zaista delovala u određenim trenucima kao da će dovesti Beograd i Prištinu do ivice sukoba i zbog toga treba biti oprezan. Neslaganje oko statusa KiM je kompleksno zato što nadilazi odnose na relaciji Beograd—Priština i uključuje i druge aktere o kojima do pre nekoliko meseci nismo ni mogli ni da sanjamo. Potenciram primer Španije, koja sada deluje gotovo jednako čvrsto, pa na trenutke i čvršće nego pozicija Srbije. Svaka pouzdana analiza je u startu otežana činjenicom da treba ukalkulisati veliki broj aktera, kao i da su dve trenutno najmoćnije države sveta, SAD i Rusija, na specifičan način zainteresovane, a njihovi su odnosi dodatno opterećeni mnogim drugim i hitnijim pitanjima. Pitanje je na koji način i u kojoj meri mogu ovime da se bave na nivou na kojim bismo mi to priželjkivali.
Predsednik Vučić se čuo sa Vesom Mičelom, a u Beograd je hitno došla i Federika Mogerini. Ipak, najveća pažnja poklonjena je razgovoru sa ruskim predsednikom…
— Putin je daleko moćniji akter personalno i institucionalno gledano u odnosu na Mogerinijevu i Mičela. A potpuno je iluzorno očekivati da se Srbija u trenucima kada očigledno trpi izvesne pritiske sa Zapada neće okrenuti ka onim velikim silama koje pokazuju nešto blagonakloniji odnos i veće poklapanje interesa sa Srbijom. To su u našem slučaju Rusija i Kina. Što se tiče samog ishoda razgovora sa Putinom, bojim da je simbolički nivo u ovom konkretnom slučaju mnogo veći od onog što je moglo da bude suštinska sadržina tih razgovora.
Zašto je Mogerini došla u Beograd, a nije otišla u Prištinu?
— To je pitanje izazvalo dosta kontroverzi. Jedno tumačenje je da je pozicija Srbije u ovom konkretnom slučaju bila ispravnija od pozicije Prištine. Veliki broj stranih diplomata, kada pravi centralno-istočne turneje, obilazi Beograd i Prištinu i to najčešće tako da odlaze prvo u Prištinu. Ovo je bio način da se pošalje diskretna poruka Prištini. Budući da sam uvek skeptičan prema ulozi jedinstvene evropske spoljne politike u rešavanju kosovskog problema, imajući na umu njihove unutrašnje probleme koje ne pokazuju naznaka da će prevazići, bojim se da ova vrsta diskretne poruke neće biti naročito ozbiljno shvaćena u Prištini.
Kome odgovara ovakvo stanje na terenu?
— U neku ruku nikome, a sa nekog drugog aspekta, moglo je da odgovara svima pomalo, u zavisnosti od toga ko će uspeti da medijskim spinovanjem i strateškim i zakulisnim političkim radnjama iz tog izvuče najviše koristi. Nije tajna da između Tačijeve i Haradinajeve političke frakcije postoje duboki animoziteti. Najava Srpske liste da će preći u opoziciju dovodi u opasnost poziciju Haradinaja. S druge strane, ovo mu je pružilo priliku, ako je on taj koji je stajao iza reakcije kosovskih specijalnih snaga u Kosovskoj Mitrovici, da zadobije dodatni legitimitet kod nacionalističkog biračkog tela na KiM i da time neutrališe dva pocepana krila bivšeg pokreta Samoopredeljenje. Ako je i postojala namera da neko ovo iskoristi, bojim se da su se neki od aktera i na terenu i u nekim kabinetima možda malo preigrali, a onda takva situacija uvek preti da se otme kontroli.
Velika Britanija izlazi iz EU, ali joj je stalo da je sve ostale zemlje slede u u optuživanju Rusije za trovanje agenta Skripalja. Da li je i Srbija pod pritiskom?
— Tako nešto se očekuje od Srbije, ali dok se to pitanje eksplicitno ne postavi, niko iz evropskih institucija se neće o tome izjašnjavati. U ovom konkretnom slučaju, sedam ili osam država članica EU ne pokazuju ni najmanju nameru da to urade. Kao i u kosovskom problemu, oni se nalaze u tom paradoksu da od nekoga ko je još na relativno dalekom putu do članstva, traže nešto što ne mogu da obezbede od sopstvenih članica. Mislim da će se ova afera ipak rešiti pre nego što dođe do nekog ultimatuma upućenog Srbiji. Veća verovatnoća je da se pre toga otvori poglavlje o zajedničkoj bezbednosnoj politici u srpskim pregovorima, gde bi se otvorilo pitanje onih sankcija Rusiji. To će biti, bez obzira na način rešavanja kosovskog problema, sledeći veliki klin u točku srpskih evrointegracija.
Da li će se diplomatski rat Rusije i Zapada završiti na proterivanju ili je to samo novo razdoblje jednog hladnog rata?
— Od Bila Klintona, svaki novi američki predsednik dolazi na tu poziciju sa obećanjem da će pokušati da popravi odnose sa Rusijom, ali to stopiraju unutrašnji problemi. Pitanje sa pokušajem ubistva Skripalja, da nema potencijalno tragične posledice po međunarodni sistem, bila bi detinjasta. Rusija ima jednu relativno laganu poziciju i dokle god se čvrst dokaz o njenoj umešanosti ne predstavi, njen ugled objektivno ostaje neukaljan. Države koje imaju interes od zaoštravanja odnosa način da utiču na druge države da se prilagode njihovoj politici. Najzanimljiviji je primer Nemačke koja je u EU među državama koje su proterale najveći broj ruskih diplomata, a onda je nekoliko dana posle toga odobrila gradnju druge trase „Severnog toka“, koja je vredna nekoliko hiljada milijardi evra i koja će doneti veliku ekonomsku ekspanziju i Rusiji i Nemačkoj. Pitanje je da li je ovo stvar nekog simboličkog nadgornjavanja i slanja nekih poruka, ili je ovo zaista spoljnopolitičko pitanje na kome će ozbiljni akteri u međunarodnom sistemu insistirati do daljnjeg.
