„Učešće u kapitalnom zločinu i priprema napadačkog rata“ — krivična je prijava koju je nemački advokat Vilfrid Šmic podneo protiv svih poslanika Bundestaga, uključujući i članove Vlade, koji su 16. oktobra 1998. glasali za učešće Bundesvera u „kosovskom konfliktu“. Prijava se odnosi i na sve zaposlene u Bundesveru — oružanim snagama Nemačke i drugim nemačkim institucijama koji su bili uključeni u sprovođenje odluke o slanju nemačkih jedinica u Srbiju. O tome je javnost u Nemačkoj na svojoj internet stranici obavestio 16. marta.
To, kako je preneo „Dojče vele“, nije prvi pravni poduhvat zbog učešća Nemačke u bombardovanju SR Jugoslavije bez mandata UN, ali je svakako najambiciozniji.
Učešće Nemačke u ratnoj misiji — prvi put od poraza u Drugom svetskom ratu i mimo odluke koja njenoj vojsci zabranjuje učešće u vojnim akcijama izvan državnih granica, sprovela je vlada kancelara Gerharda Šredera. On je pre četiri godine sâm priznao da je tada prekršio međunarodno pravo.
Kakvi mogu biti dometi tužbe nemačkog advokata?
Šef Katedre za međunarodno pravo i međunarodne odnose na Pravnom fakultetu beogradskog univerziteta, prof. dr Bojan Milisavljević, lično je skeptičan po pitanju ishoda koji bismo mi u Srbiji voleli da vidimo.
„Voleo bih kada bi nemački sud prihvatio i uzeo u razmatranje tu tužbu i doneo odluku koju mi očekujemo, ali prosto ne mogu da verujem da će do toga doći. To bi značilo da Nemačka prihvata odgovornost i značilo bi da je cela ta NATO intervencija osuđena od strane Nemačke kao ilegalna“, kaže profesor međunarodnog prava za Sputnjik.
On sumnja da će tako nešto dopustiti saveznici u NATO-u i države koje su izvele tu operaciju jer bi, kako kaže, to politizovalo čitav poduhvat kao agresiju, kao ilegalan poduhvat i otvorilo mogućnost za druge postupke prema drugim državama učesnicama.
„Problem NATO intervencije je taj što se države skrivaju iza subjektiviteta međunarodne organizacije i sad vi teško možete da dokažete šta se može pripisati određenoj državi kao aktivnost. Imate učešće Nemačke koje je nesporno, ali je preko 90 odsto akcija sprovela američka vojska. U tom kontekstu, međunarodno pravo zahteva pripisivost određenih akata određenoj državi. U ovom slučaju, to bi užasno bilo teško izvesti i pripisati“, objašnjava sagovornik Sputnjika.
Na pitanje koliko bi u tom slučaju moglo da znači priznanje Šredera da je kršeći međunarodno pravo dao „zeleno svetlo“ za učešće Bundsvera, profesor međunarodnog prava podseća da je već bilo sličnih situacija da bivšim komandantima proradi savest kada odu u penziju.
„Mislim da takvo učešće i angažovanje može da donese jako malo rezultata. Akti koje je Šreder preduzeo kada je bio na određenoj funkciji — preduzeo je, i vreme ne može da vrati. Tako da te izjave čak i u smislu nekog svedočenja pred sudom neće doneti neku presudnu odluku. Verujem da će se stvar završiti na procesnom nivou, da takva tužba neće biti prihvaćena, jer će se naći način da se ni ne vodi postupak. To je neko moje lično očekivanje. Nažalost“, konstatovao je Milisavljević.
Advokat Srđan Aleksić, koji je inicijator ideje o tužbama pred nacionalnim sudovima u 19 država NATO-a, koje su izvele agresiju na Srbiju, kojima će tražiti nadoknadu štete za ljude koji su umrli od kancera zbog bombardovanja municijom sa osiromašenim uranijumom, smatra da tužba nemačkog advokata može samo da bude od pomoći njegovoj nameri.
„Pokušaću da stupim u kontakt sa tim advokatom i da ga pozovem da dođe na našu naučnu konferenciju koju ćemo održati od 17. do 19. juna u Nišu. Njegova tužba potkrepljuje našu tužbu da je to suprotno čak i nemačkom ustavu i zakonima kada su nas bombardovali 1999. godine“, kaže Aleksić za Sputnjik.
Iako će se naše tužbe baviti naknadom štete, dobrodošao je, kako kaže, čovek koji oseća potrebu da kaže da je to što je učinjeno bilo protivno zakonu.
On je napomenuo da će svedok naše tužbe pred nemačkim sudom biti i časni nemački major Paf, koji je izbačen iz vojske 1999. zato što nije hteo da ide na Kosovo. Smatrao je da je povređen nemački ustav, da je prekršena odluka doneta posle Nirnberškog procesa, kojom je Nemačkoj zabranjeno da učestvuje u bilo kakvim ratnim operacijama, ističe sagovornik Sputnjika.
Podsećajući da se sud u Nemačkoj proglasio nenadležnim povodom tužbe za nadoknadu štete u slučaju pogibije ljudi u bombardovanju kod Varvarina, Aleksić ističe da će, sa pravne tačke gledišta, to pitanje nadležnosti biti najveći problem.
„Imamo sve dokaze, ali problem je nadležnost njihovih nacionalnih sudova, pred kojima želimo da podnesemo tužbe, jer će pokušati to da izbegnu konstatacijom da su nenadležni. To je razlog što hoćemo da održimo tu naučnu konferenciju i da na tu temu govore istaknuti stručnjaci iz Evrope i pre svega tih zemalja članica NATO-a“, kaže Aleksić. Zaključak sa te konferencije, na kojoj će učestvovati stručnjaci za međunarodno pravo upravo iz zemalja NATO-a koje su nas bombardovale, ali i Rusije, Kine, Indije, Brazila, Argentine… biće, kaže, osnov za pisanje tužbe.
On ističe da ne možemo da tužimo NATO kao organizaciju pred međunarodnim sudom, ali možemo pred nacionalnim sudovima svaku od država, jer sve imaju ustav i zakone koji govore o građansko-pravnoj odgovornosti države prema trećim licima. Moraju, kaže, biti nadležni, jer su njihovi građani to učinili, njihovi vojnici, oficiri, generali…
Aleksić napominje da nam u prilog ide i šest pravosnažnih presuda italijanskih sudova za nadoknadu štete njihovim vojnicima koji su boraveći na Kosovu i Metohiji kancera, leukemije, jer su bili izloženi dejstvu municije sa osiromašenim uranijumom.
I Milisavljević smatra da krivična odgovornost teško može biti realizovana na međunarodnom planu i da je nešto izvesniji uspeh ako se bude išlo na nadoknadu štete u parničnom postupku. On takođe smatra da nam u tom slučaju italijanske presude mogu ići u prilog i da treba ići na te individualne ili grupne tužbe.
A ako ti unutrašnji sudovi ne zadovolje određene procedure, kao poslednja instanca ostaje Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, kaže on. Smatra da bi sada tužba za naknadu štete imala više šanse za uspeh nego ona koja je 2001. bila pokrenuta pred tim sudom protiv NATO-a.
On podseća da je tada pred sudom u Strazburu odbačena tužba protv NATO-a koju su podnele porodice 16 nastradalih radnika RTS-a.
Jedan od zastupnika porodica poginulih radnika RTS-a, naš poznati profesor međunarodnog prava Vojin Dimitrijević, tada je u pauzi zasedanja Suda, bio prilično skeptičan u mogućnosti da bude prihvaćena tužba porodica poginulih iako su, kako je ocenio, izneti argumenti bili dobri i uverljivi.
„Iskreno rečeno, imajući u vidu opšte političke okolnosti, ne nadam se uspehu da će naš zahtev za pokretanje procesa biti prihvaćen“, rekao je tada Dimitrijević.
Da li će ovoga puta pravda iako spora, ipak biti dostižna, ili ćemo se još jednom uveriti da pravo i pravda nisu isto? Šta može jedan nemački advokat protiv čitavog NATO-a, ako „svetom suštinski upravlja sila. Ne zakon, niti sentimentalnost“, kako je to rekao Noam Čomski. Znaćemo uskoro.
