Slučaj slovenačkog „Gorenja“ ukazuje na novi momenat koji bi ubuduće mogao da bude dominantan po pitanju stranih investicija — da se u nadmetanju za preuzimanje neke firme na ovdašnjim prostorima, ali i šire, nadmeću samo kineske kompanije.
Od pet investitora koja su podnela neobavezujuće ponude za preuzimanje „Gorenja“, upravo su odabrana tri koja do 8. maja treba da podnesu obavezujuće ponude. I sva tri su iz Kine. U međuvremenu, imaće priliku da se i direktno upoznaju sa firmom i njenim podružnicama, obiđu ih i analiziraju poslovanje.
Iz „Gorenja“, doduše, nisu hteli da saopšte o kojim kompanijama je reč. Zadržali su se na tome da su sve tri iz Azije, da se bave proizvodnjom kućnih aparata i da su ponudili kupovinu većinskog udela u kompaniji iz Velenja.
Slovenački dnevni list „Finance“ je, pozivajući se na nezvanične izvore, objavio da je reč o kineskim firmama „Mejning“, „Hajer“ i „Midea“. Proizvođač bele tehnike „Hajer“ već je počeo dubinsku analizu „Gorenja“, što za tu kinesku kompaniju radi poznata britanska konsultantska kuća „Prajsvoterhaus kupers“.
„Hajer“ je jedan od najvećih proizvođača bele tehnike u svetu, a ostvaruje prihode i u drugim industrijama, od potrošačke elektronike do nekretnina. Taj holding je prošle godine od prodaje prihodovao 37 milijardi dolara, za petinu više nego 2016. godine, uz neto dobit od 1,2 milijarde, što je najviše u njegovoj istoriji.
Kompanija „Mejning“ je osmi najveći kineski proizvođača kućnih aparata, a „Midea“ najveći kineski izvoznik klima-uređaja.
Poslednji slovenački div koji je uspešno preživeo tranziciju i opstao u širim regionalnim okvirima već nekoliko godina nakon tri dokapitalizacije, nije u slovenačkom vlasništvu pošto 52 odsto kapitala deli nekoliko stranih kompanija.
Krajem prošle godine „Gorenje“ je prekinulo saradnju sa „Panasonikom“, u okviru koje je poslednjih godina razvijao i prodavao mašine za pranje veša i frižidere za evropsko tržište pod brandom te japanske korporacije. Razlog je bio taj što je saradnja sa „Panasonikom“ činila svega 1,5 odsto ukupnih prihoda grupe „Gorenje“.
Nema sumnje da će se potraga za strateškim partnerom nekadašnjeg giganta u SFRJ koji j zapošljavao 20.000 radnika, a sada upošljava 9.600 ljudi, ticati i proizvodnje u Srbiji. U ovdašnjim fabrikama „Gorenje“ zapošljava 2.300 ljudi, najviše u Valjevu, gde su radnici prošle godine, posle štrajka zbog malih plata i loših uslova rada, uspeli da se izbore za svoje zahteve.
Pre nešto više od mesec dana fabrika „Gorenje“ u Valjevu koja pravi frižidere i zamrzivače saopštila je da neće biti prodata, jer se, kao i one u Zaječaru i Staroj Pazovi, koje prave veš-mašine i bojlere, bavi osnovnom delatnošću „Gorenja“, proizvodnjom kućnih aparata.
Prema najnovijem strateškom planu slovenačke kompanije, objavljenom u januaru, njeno poslovanje razdvojeno je na osnovnu delatnost, odnosno proizvodnju kućnih aparata, i ostalu delatnost, pa se mogućnost prodaje njenih fabrika odnosi samo na one koje se ne bave osnovnom delatnošću.
Zato se očekuje da radnici u srpskim fabrikama „Gorenja“ novog, po svemu sudeći kineskog, vlasnika dobiju do kraja septembra, do kada će, kako su najavili u slovenačkom sedištu kompanije, biti završen ceo postupak pronalaženja strateškog partnera.
Kinezi su inače 2016. godine preuzeli rekordan broj evropskih firmi. Najviše su u kupovinu išli u Nemačku, gde su preuzeli 68 tamošnjih kompanija jer ih je, pre svega, zanimala napredna tehnologija. Prošle godine je broj preuzetih firmi i vrednost transakcija bio nešto manji, ali razlog svakako nije bilo to što je manjkalo novca. Zadužena za poslovanje sa Kinom u konsultantskoj firmi „Ernst i Jang“, To San Ji, objasnila je da je razlog u odluci vlasti u Pekingu.
„U novembru 2016. godine kineska vlada je postavila nekoliko uslova kako bi strože kontrolisala odliv kapitala u inostranstvo“, napomenula je ona, precizirajući da su kineski investitori, između ostalog, morali da prođu određene provere pre nego što su juan mogli da zamene za evro ili dolar.
„Gorenje“ će tako produžiti tu „nisku bisera“ na Balkanu, koju je počela da niže atinska luka Pirej, kao „kapije Evrope“ za kineski ekonomski prodor na evropsko tržište.
„I zaista, ređaju se na Balkanu, od juga ka severu, strateške kineske investicije u infrastrukturu — kao niska bisera“, konstatovao je u tekstu za „Frankfurter algemajne cajtung“ Mihael Martens.
Citirajući nemačkog stručnjaka za ekonomiju, koji je na poziv Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) sastavio studiju o kineskom privrednom prodoru u Jugoistočnu Evropu, Martens je naveo da „postaje sve jasnije da je ulazak u pirejsku luku značio da je tamo bačeno sidro i da je to za sobom povuklo dopunske investicije u čitavoj Evropi“.
Džaba se Evropska unija na razne načine opire ulasku Kine u njen zabran. Konkurentnost firmi iz druge svetske ekonomije iznova potvrđuje staru latinsku izreku da novac nema miris. A kineske kompanije ne posustaju u nameri da pokupuju posustale evropske.
