Tržišta su ovih dana bila iznenađena time što je kineska automobilska kompanija „Džili“ preuzela 9,7 odsto udela u nemačkom ponosu automobilske industrije, „Dajmleru“, za devet milijardi dolara. To je, preneli su mediji, izazvalo oštru reakciju vlade u Berlinu.
Nemačka mora osigurati da ne bude eksploatisana od strane drugih država i njena otvorenost ne sme biti korišćena kao kapija za industrijsko-političke interese drugih zemalja, izjavila je nemačka ministarka ekonomije Brigite Cipries. I Merkelova se dotakla „Dajmlera“, najavljujući proveru transparentnosti postupka.
„Dajmler“ je, međutim, u kratkom saopštenju pozdravio novog akcionara, sa kojim će, kako je saopšteno, moći da „konstruktivno razgovara o promenama u industriji“.
Nije bilo pravo ni gubitniku na tenderu za izgradnju Pelješkog mosta u Hrvatskoj, austrijskom „Strabagu“, pa je uložio žalbu na izbor kineske kompanije „Čajna roud bridž korporejšen“, navodno zbog dampinških cena i podrške koju je imala od kineske države da bi ušla na evropsko tržište. A to, upozoravaju, nije u skladu sa pravnim sistemom EU, koja najvećim delom finansira projekat. Nezadovoljni igraju na političku kartu, odgovorio je na to kineski ambasador u Hrvatskoj.
O značaju toga da zemlje-članice EU uvek zastupaju zajedničku politiku u slučaju saradnje sa Kinom kako ne bi bilo podela unutar EU, Merkelova je spočitala i na zajedničkoj konferenciji za novinare sa srpskim predsednikom Vučićem, koji se požalio da svaki ugovor koji Srbija zaključi sa kineskim partnerima ide na odobrenje u EU, iako još nismo članica Unije.
A ima li Srbija i formalno obavezu da na odobrenje EU šalje ugovore koje sklapa sa kineskim firmama? Profesor Fakulteta političkih nauka Slobodan Samardžić, koji predaje predmete koji se bave sistemom EU, odgovara potvrdno.
„Osnov te obaveze je Pregovarački okvir EU koji je naša vlada prihvatila početkom 2014. godine, gde je navedeno da će u jednoj fazi pregovora, kada je reč o međunarodnim trgovinskim i ekonomskim odnosima, Srbija morati da preispita sve ugovore koje ima sa zemljama van EU zato što mora da usaglašava carinsku i spoljnotrgovinsku politiku sa Unijom“, kaže za Sputnjik Samardžić.
A kineske investicije su, po rečima spoljnopolitičkog komentatora, odličnog poznavaoca Kine, Borislava Korkodelovića, bolna tačka ne EU, nego država njenog starog jezgra koje predvodi Nemačka.
Tu loptu su, kako napominje, zakotrljali nemački političari, koji su pre godinu i više počeli da ukazuju na opasnost da Evropa bude podeljena zbog sve većih aktivnosti Kine.
On ističe da je novi nalet kritika usledio poslednjih nedelja, podsećajući da se Merkelova tim povodom za samo deset dana oglasila dva puta, posle razgovora sa Vučićem, i nekoliko dana ranije, nakon što je primila makedonskog premijera Zorana Zaeva.
U prisustvu Zaeva ona je novinarima rekla da se ne protivi trgovini kineskim investicijama, ali da sve mora da bude transparentno. Uz investicije ne smeju da idu nikakva politička uslovljavanja, podsetio je Korkodelović na poruku Merkelove, koja ima odlučujuću reč u EU.
U tu principijelnost EU brzo smo se uverili koji dan kasnije, kada je Srbiji isporučen upravo politički uslov u zamenu za EU investicije. Konkretno — EU investicije će se obiti o neprobojni zid ako ne zaključimo pravno obavezujući sporazum sa Prištinom.
Za one kineske se, izgleda, zid već priprema. Evropski komesar Žan-Klod Junker je krajem godine najavio stvaranje novog evropskog okvira za kontrolu stranih investicija, objasnivši da Evropa treba da stane u odbranu strateških interesa.
Na pitanje da li ta najavljena još stroža kontrola investicija predstavlja jednu vrstu protekcionizma kojim štite svoju industriju, sličan onom zbog koga u isto vreme zameraju Americi, sagovornik Sputnjika kaže: „Apsolutno. To samo govori o političkom licemerju“. I podseća da je upravo Merkelova bila među svetskim državnicima koji su najviše posećivali Kinu, čiji je najveći trgovinski partner upravo EU.
Prošle godine je vrednost robne razmene bila 550 milijardi dolara, a kineske investicije su iznosile 38 milijardi dolara, i pritom su i trgovina i investicije uglavnom išle upravo u zapadni deo EU, to njeno staro jezgro predvođeno Nemačkom. Manje od desetine ukupne razmene EU sa Kinom — 49 milijardi dolara — odnosilo se na zemlje centralne i istočne Evrope, gde je otišlo samo devet milijardi dolara investicija.
Korkodelović smatra da se razlike u EU kada su u pitanju kineske investicije produbljuju, što je bilo najvidljivije na prošlom samitu grupe koju čine Kina i 16 zemalja centralne i istočne Evrope, koji je održan u Budimpešti. On je podsetio da su tada mađarski premijer Viktor Orban i šef diplomatije Peter Sijarto otvoreno rekli — vrhunac privrednog razvoja Evrope je prošao, sve je veća koncentracija znanja, kapitala, tehnologija na Istoku, naročito u Kini, i to je ono čemu mi težimo.
Sagovornik Sputnjika smatra da će se oko kineskih investicija tek lomiti koplja i da poslednji samit grupe „16 plus jedan“ predstavlja jedan od bitnih momenata koji će uticati na politiku EU.
List „Čajna dejli“, koji odražava gledišta kineske vlade, ocenio je da se u odnosu na Kinu najveće članice EU, Nemačka i Francuska, nisu oslobodile hladnoratovskog mentaliteta i da, bez obzira na to šta kaže Merkelova, EU nije spremna na otvorenu saradnju. Razlog je u tome što se čitav model kineskog privrednog razvoja pokazao efikasnijim od preovlađujućeg liberalnog i neoliberalnog na Zapadu. Reč je o jednoj uspešnoj kombinaciji funkcionalnog upravljanja i efikasnog tržišta, takozvane vidljive i nevidljive ruke, gde je tržište sve dominantnije, objasnio je Korkodelović.
Ako EU ne bude htela da učestvuje u tome, to je, po njegovom mišljenju, samo na njenu štetu jer će ostali to prihvatiti, a ona će ostati po strani. To je ono što uviđa Orban, kao i niz drugih političara i ekonomista u Evropi, ali je u ovom trenutku predominantna uloga Nemačke koja sa Francuskom diktira politiku EU, kaže dugogodišnji komentator dešavanja u Kini.
On zaključuje da će Srbija biti suočena sa sve više uslovljavanja, ne samo u pogledu Kosova, nego po pitanju buduće saradnje sa Kinom, kao i sa Rusijom, Turskom i pojedinim zemljama arapskog sveta.
I Samardžić smatra da ćemo se naći pred novim izazovima uslovljavanja jer podseća da Strategija proširenja koju nam je nedavno predočila Evropska komisija, sadrži i niz jako nezgodnih obaveza koje podrazumevaju sinhronizovano delovanje spoljnotrgovinskih i spoljnopolitičkih odnosa.
Svim političkim odlukama Unije rukovodi Nemačka, i sve to smo prihvatili, kaže on, ističući da će u sadašnjoj konstelaciji odnosa Brisela sa Rusijom, sa rastućom Kinom, i uopšte Zapad—Istok, naše integrisanje značiti da ćemo ostati kratkih rukava za ugovore koji su povoljni, kako sa Kinom tako i sa Rusijom i Turskom, posebno one o slobodnoj trgovini.
