Ukoliko ne bude pravnoobavezujućeg sporazuma sa Prištinom, naići ćemo na prirodni zid za strane investicije koji se više ne može probiti, predočio je javnosti predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
On je napomenuo da se to ne bi moglo nazvati sankcijama, ali i dodao da bismo bez sporazuma sa Prištinom bili zaglavljeni na evropskom putu, podsećajući da smo, otkako smo otvorili pregovore o pristupanju EU, udvostručili strane investicije.
Teško da bi se moglo reći da je slučajnost to što je ta poruka javnosti u Srbiji otpremljena odmah po povratku Vučića iz Berlina, posle razgovora sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel. Na konkretno pitanje da li Beograd treba da prizna Kosovo, što bi po očekivanju Zapada trebalo da bude suština pravnoobavezujućeg sporazuma sa Prištinom, Merkel je rekla da „neće davati savete, pogotovo ne javno“.
Dakle, nema sporazuma, ima zida za investicije. Za početak zid, a kasnije, ko zna. Ne bi Zapadu bilo prvi put da nas za NEposlušnost počasti i sankcijama.
Na pitanje da li je pred Srbijom takva vrsta ultimatuma i kakav bi bio njegov domet po pitanju budućih investicija, analitičar Foruma nezavisnih ekonomista Borislav Borović kaže da ne bi ulazio u političku dimenziju priče o uslovima koje bi EU stavila pred Srbiju u slučaju obavezujućeg sporazuma sa Prištinom, ali da to jeste određena vrsta ultimatuma, koji, ipak, ako je samo u vidu preporuke, a ne i formalnih sankcija, ne može da spreči investicije.
Kako ističe, gledano iz ekonomskog ugla, ne veruje u prijateljsku ili neprijateljsku atmosferu u poslovanju neke kompanije sa drugim zemljama, pa ni sa Srbijom.
„Verujem da je jedini parametar za ulaganje kompanija iz EU profit i uslovi poslovanja koji vladaju u Srbiji“, kaže Borović za Sputnjik. Pogotovo što eventualna preporuka o zabrani ulaganja u Srbiju ne bi mogla da bude obavezujuća za privatne kompanije.
Za sada je, dodaje on, nepoznato da li bi taj zid bio diktiran iz Brisela kao sedišta EU ili pojedinačno iz zemalja-članica. Ukoliko bi, pak, EU usvojila neki dokument koji bi bio obavezujući, to po mišljenju Borovića, ne bi bio zid za investicije, već sankcije u pravom smislu te reči, kako god se on zvao.
Ovaj analitičar ne spori da su direktne strane investicije vrlo važne, ali i ukazuje da one ne dolaze samo iz EU, već i iz drugih delova sveta, Kine, Rusije, Indije… Zato, kaže, ocenu o dupliranju investicija iz zemalja EU, otkako su otvoreni pregovori, treba posmatrati i u kontekstu povećanja investicija i iz zemalja koje nisu u EU.
Borović, uz to, ukazuje da brojke koje definišu strane investicije treba pažljivo čitati.
„Direktne investicije imaju dva lica, bruto i neto investicije i najbolje ih je posmatrati kao neto korist po Srbiju. Prema podacima Duing biznis liste Svetske banke, na primer, priliv investicija u 2016. godini iznosio je 2,59 milijardi dolara (2,12 milijardi evra), ali je istovremeno odliv iz Srbije bio 1,38 milijarde evra“, navodi analitičar Foruma nezavisnih ekonomista.
Tako se, kako je objasnio, za isplaćene dividende vlasnicima stranih kompanija u Srbiji odavde odlilo 535,9 miliona evra, zatim 74,2 miliona evra po osnovu kamata i još 781,7 miliona evra po osnovu reinvestirane dobiti, one koja nije isplaćena vlasnicima.
On je ukazao na još jedan podatak koji oslikava prirodu biznisa. Investicije su u 2016. bile čak nešto malo veće nego u 2017. godini, u jeku pune saradnje sa EU — u jeku pregovora, ispunjavanja uslova, otvaranja poglavlja. A bilo bi očekivano da će napredovanje ka EU doneti i veće investicije. Ali logika biznisa je takva, dodaje on. Jedne godine je našao interes da u većoj meri uđe u Srbiju, nego onda kada se to možda pre moglo očekivati.
„Ne verujem da bi nekakva preporuka značila da neka privatna firma iz Nemačke, Španije ili bilo koje druge zemlje odustaje od profita u Srbiji koji joj je interesantan, ili od uslova poslovanja“, mišljenja je on, kao i da ne veruje da bi u slučaju preporuke da se sa Srbijom ne sarađuje došlo i do redukcije našeg izvoza.
Borović napominje da Srbija svakako ima benefite, kako od stranih ulaganja, tako i u našoj prohodnosti ka EU koje donosi i sam Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), ali dodaje da, takođe, i strani investitori ovde imaju benefite. Pogotovo što smo otvorili tržište u nejakoj privredi, iako nam to često i nije odgovaralo.
Po njegovom mišljenju, benefiti se ne mogu ukinuti samo preporukama kojima se ne mogu sprečiti investicije i trgovina. I za takvo nešto bi morao da postoji neki obavezujući dokument, što bi, opet, značilo da se uvode sankcije.
„Mnogo je nepoznanica, šta bi bilo kad bi bilo, ali verujem da se ekonomski interesi kompanija ne poklapaju sa političkim direktivama, izuzev ako nisu zvanično donesene sankcije. Uostalom, to bi značilo jednostrano raskidanje SSP-a, a to svakako nije ni u interesu kompanija iz EU“, zaključio je Borović.
