Priština neće dijalog, Srbija bi trebalo da uputi tri zahteva Zapadu (video)

Lista oko Srpske napredne stranke ubedljivi je pobednik izbora u Beogradu. Za profesora dr Milana Jovanovića sa Političkih nauka to nije bilo iznenađenje.
„SNS će imati apsolutnu vlast u Beogradu, a postojala je predstava da naprednjaci nemaju podršku u beogradskom biračkom telu i da će to biti početak kraja njihove vlasti. Beograd je simbol u stranačkoj politici — ko izgubi izbore u prestonici, izgubiće i republičku vlast i opozicija je sve ulagala u to. U parlament je ušao Dragan Đilas koga su podržale dve stranke, što je neobična politička kombinacija, jer je očigledno da Jeremić i Janković nisu imali adekvatnog kandidata. Njima se nije pridružila Demokratska stranka, koja je prošla neslavno i kojoj se sada predviđa kraj. Uskoro ćemo slaviti tri decenije izbora i zaboravljamo jednu činjenicu — DS je veoma retko sama nastupala na svim izborima, uvek je tražila koaliciju.

Inicijativa „Ne davimo Beograd“ i „Ljubiša Preletačević — Beli“ imali su bolji izborni rezultat od DS-a, DSS-a, SRS-a. Šta to govori o našem biračkom telu?

— To jeste poruka. Rezultati će preokrenuti niz procesa u političkom polju. Opomena je bila na prethodnim izborima, kada je Preletačević dobio veliki broj glasova. To je bio signal da je deo glasača debelo razočaran u političke stranke. Nisu stranke na dobroj ceni ni u svetu i Evropi, ali kod nas ovo traje tri decenije i građani žele nova lica i promene. Organizacija političkih stranaka i novih grupa ostavljaju mogućnost da ove grupacije nastavljaju da rastu i već na novim izborima možemo da imamo ozbiljna iznenađenja.

Za sada se ne priča o vanrednim parlamentarnim izborima, ali se govori o rekonstrukciji Vlade. Je li to za Vas očekivano?

— U stabilnim demokratijama to bi bilo zaista nenormalno. Zašto bi, ako imamo stabilnu vlast i stabilnu Vladu, pričali o rekonstrukciji Vlade par meseci pošto je ona je napravljena. Kad je formirana Vlada, novinari su već spekulisali kad će biti prva rekonstrukcija. 

Da li neko od sadašnjih ministara zaslužuje da bude smenjen?

— Nisam primetio da neko nije radio taj posao u skladu sa timskim i da se posebno izdvaja. Imamo rekonstrukcije vlade ili izbore na svake dve godine, oni su dobar test, ali više izbora ne znači više demokratije. Nisu bezveze određeni izborni ciklusi od četiri godine, jer je to period kada može da se realizuje projekat za koji je dobijen mandat. Ovako je pitanje da li građani mogu da se sete šta su političari obećali. Ulazimo u jednu vrstu političkog marketinga koji se naziva „Šeherezada“ — stalno imamo novu priču koja preklapa već postojeću. Umesto da pričamo o rezultatima izbora i gradonačelniku, mi počinjemo da pričamo rekonstrukciji. Možda će se vratiti tema Kosova, promena Ustava, saradnja u regionu, doći će neko novo poglavlje, itd. Mislim da se građani teško snalaze u toj šumi vesti koje se plasiraju i nikada ne otprate do kraja šta je tu završeno, a šta nije. 

Koga očekujete na funkciji gradonačelnika? 

— Mislim da će nas Aleksandar Vučić iznenaditi. Očekujem da neće menjati ekipu i da su sva ova imena koja se pominju „zečevi“ koji samo treba da povuku trku, a da će gradonačelnik biti stranačka ličnost.

Ove izbore je obeležila vest da je američki ambasador obišao biračka mesta…

— To je potpuno nenormalno. U Srbiji postoji pravo da se registruju posmatrači za razliku od nekih sistema u kojima je to nezamislivo. Postoje čitave organizacije koje putuju kao cirkus po svetu i prate izbore, a onda se to pretvorilo u specifičan oblik pritiska na vlade i na učesnike u izbornoj kampanji. Izbori će biti demokratski ukoliko „međunarodna zajednica“, ma šta to značilo, ili neka organizacija to tako navede, iako, recimo nisu. To da ćemo mi tražiti od Amerike i da će ona dozvoliti da posmatramo neke izbore, to je u domenu naučne fantastike. 

Da li je Skotov potez u nekom smislu bio i neka vrsta pritiska na Srbiju?

— To nije akt koji je pozitivan. Samo interesovanje Ambasade SAD jeste stavljalo neku senku na demokratičnost uslova izborne utakmice. Znaju se slabosti našeg izbornog sistema, ali to nije takvog ranga da ugrožava demokratičnost izbornog procesa, niti onoga što se događa u drugim državama da bi američki ambasador morao lično da se uveri u tu demokratičnost i da izvuče ocenu tako što će posetiti biračko mesto. Međutim, potpuno razumem akt vlasti. Da su mu zabranili, izbori bi automatski bili pod znakom pitanja.
Nova inicijativa u SPC jeste da se našem sadašnjem postojećem imenu doda i ime Pećka patrijaršija. Koliko je to značajno?

— Veoma je značajno. Crkva želi da naglasi da se neće pomerati sa KiM, bez obzira na aktuelne političke priče o obavezujućem sporazumu ili kako tumači albanska strana — priznanju. Crkva je nerazdvojno povezana sa Kosovom, ne samo sa stanovišta identiteta. Kosovo je sačuvano u srpskoj tradiciji i državnosti zahvaljujući SPC, jer kada nije bilo države decenijama na Kosovu u 19. i delom 20. veku, Crkva je ostajala dole i narod se vezivao za crkvene institucije. Kad se pogledaju umetničke i verske vrednosti i tvorevine koje predstavljaju simbole naše državnosti, sasvim je razumljivo da Crkva, koja bi trebalo da bude odvojena od aktuelne politike, ima nameru da ostane dole i ja taj gest pozdravljam. To ne bi trebalo nikome ne smeta, jer je patrijarh srpski oduvek nosio titulu vladike pećkog.

Privremene institucije u Prištini odbacile su dogovor o početku rada na izradi statuta u formiranju ZSO. Da li je to definitivno odustajanje Prištine od dijaloga sa Beogradom?

— To je teško reći. Oni ne smeju da kažu da odustaju, s obzirom da su pritisci njihovih mentora snažni da moraju da razgovaraju, jer Srbija oduvek želi da razgovara sa albanskom stranom na KiM, pa i sa Albanijom. Albanci ne žele razgovor, već potpis priznanja. Ne postoje utvrđeni principi kako nastaju države i kako se priznaju u svetu, ali međunarodni standardi i međunarodno pravo podrazumevaju da kada dobijete stolicu u UN i kada budete priznati u međunarodnim organizacijama, onda imate međunarodno-pravni subjektivitet. Kosovo to nema. Da je zaista samostalna i priznata država, oni uopšte ne bi razgovarali sa Srbijom.

Ko im to dozvoljava?

— Kosovo može tako da se ponaša samo zahvaljujući podršci SAD, jer je EU nesposobna da reši bilo koji međunarodni problem na svojoj teritoriji. Naši zahtevi bi trebalo da budu upućeni njihovim mentorima: „Recite im da moraju da razgovaraju, jer ste njihovi saveznici, a mi imamo izglađene odnose s vama. Drugo, vi ste vojno prisutni na toj teritoriji. Treće, oni zavise u svakom pogledu od vas“. Kada Srbija ne bi htela da razgovara, nijedan njen političar ne bi više bio pozvan u Brisel, da ne govorim o drugim ekonomskim i političkim sankcijama koje bi bile uvedene. Albancima je to dozvoljeno i to se vidi. Klima u svetu se promenila i čini njihovu poziciju neodrživom. Ukoliko padne dogovor o ZSO, onda će pasti ceo set dogovora.

Čemu možemo da se nadamo u nastavku tog procesa?

— Kosovska strana mora da vidi šta će izgubiti, jer je set briselskih dogovora napravio niz pomaka u svakodnevnim životima ljudi na KiM. Morali bi da vode računa da to ne izgube, jer to bi značilo vraćanje nazad i postavljanje sasvim drugačije pozicije u pregovorima. Ti koji pregovaraju možda neće biti pregovarači, već će biti u sudnici gde im je mesto. Možda će doći novi predstavnici elite koji će imati više smisla za realnost i pokušati da iskoriste spremnost srpske političke klase za postizanje političkog dogovora koji bi značio kakav-takav kompromis.

— Nisam optimista, jer je BiH nemoguća i neodrživa država. To je neka vrsta međunarodnog protektorata koji ne uspeva da bošnjačku stranu dovede i privede racionalnom ponašanju. Ti sastanci trilaterale deluju mi pomalo kao onaj cirkus predsednički, prilikom razbijanje Jugoslavije gde se stalno sastaju, zaklinju da će pričati, da će promeniti stvari. Izgovaraju se floskule koje treba da eutanaziraju birače na obe strane, a pomaka nema. Trebalo bi da se održavaju trilaterale samo sa jednim pitanjem — hoćemo da rešimo granicu, na primer, kod Zvornika. Kad to rešimo, onda ćemo sledeću. Ovako to deluje kao estradna priča, još jedna „Šeherzada“, samo regionalnog karaktera.

Obraćanje predsednika Putina Federalnoj skupštini i najava novog oružja označili su početak nove epohe u svetskoj politici. Koliko je to u ovom trenutku ključno za svetsku stabilnost?

— Nisam stručnjak za naoružanje, ali znam da izjednačen balans snaga čuva stabilnost i mir u svetu. Ne vidim potrebu za histerijom i plašenjem sveta od mogućeg rata zbog stavljanja do znanja drugoj strani da se poseduje oružje. EU je zabrinuta zbog ruskog oružja, a nije bilo zabrinuta kada su SAD kršile ugovore o naoružavanju i kada je razmestila svoje oružje po Evropi uz same granice Rusije. Kada već imamo princip da oružje čuva ravnotežu, odnos snaga u svetu, onda mi se taj govor čini dobrim za mir u svetu.