Poseta predsednika Evropske komisije Žana Kloda Junkera protekle nedelje zemljama koje su kandidati za ulazak u EU, i pored velikih očekivanja, nije baš mnogo ohrabrila građane regiona zbog izjave briselskog zvaničnika da mu je važna suština, a ne datum ulaska u Evropsku uniju, kaže za Sputnjik profesor doktor Slobodan Zečević sa Instituta za evropske studije.
Prema njegovom mišljenju, EU bez Srbije i Crne Gore jednostavno nije zaokružena.
Šta Srbija treba da uradi da bi 2025. i ušla u EU, a ne da nam ponovo prolongiraju pristupanje za pet ili deset godina?
— Evropska komisija nam je skrenula pažnju na poglavlja 23 i 24, a najveći problem je izbor sudija. Kod nas se sudije biraju u Skupštini, što nije po evropskim standardima — smatra se da sudije nisu nezavisne u odnosu na izvršnu vlast. Traže da stručni organi biraju ljude u pravosuđu. EU to zahteva zbog evropskih preduzeća koje nepristrasno sudstvo treba da štiti u sporovima u Srbiji.
Šta ćemo sa usklađivanjem spoljne politike Srbije zbog Rusije?
— To je veliko i sporno pitanje. SAD su sa EU napravile sistem koji za cilj ima da oslabi vlast u Rusiji, a Srbija sa svojom spoljnom politikom poprilično iskače iz njega. Ne podržavamo ih kad je reč o Rusiji, Kini i Iranu, glasamo u skladu sa našim nacionalnim interesima, a to je suprotnosti principima EU. Sa Briselom sarađujemo u oblasti bezbednosti, recimo kad je reč o migrantima, o borbi protiv organizovanog kriminala, islamskog terorizma. Tu gde mi njima možemo da pomognemo, oni nas bukvalno tretiraju kao člana EU. S druge strane, u oblasti spoljne politike, mi zaista to ne radimo i postoji relativno visok stepen tolerancije kad je reč o našim odnosima sa Rusijom.
Zašto nam to tolerišu?
— Srbija je zemlja koja je bombardovana i ekonomski devastirana, te postoji neki stepen tolerancije da mi sarađujemo, izvozimo našu robu u Rusiju, da pokušavamo da podignemo standard. Postoji i jak politički razlog, a to su nastupi Rusije u SB UN. Ona otvoreno govori o problemima Srba na Kosovu, dok zapadni partneri predstavljaju stanje na Kosovu idiličnim, da nema problema i da bi mogla međunarodna zajednica i da se povuče. Da li pred ulazak u uniju može to da se toleriše — to bi bila neka vrsta derogacije, odstupanja prema Srbiji. To do sada nije postojalo.
Posle 14 meseci obnovljeni su razgovori Beograda i Prištine u Briselu. ZSO je bila jedna od tema, ali nikakvo saopštenje nismo dobili posle toga.
— SAD i EU očigledno nisu pritisli Albance, ali to je deo sporazuma koji bi morali da poštuju. U Briselu govore o pravno obavezujućem sporazumu, a često iza svega toga možete čuti da je reč o nekakvom sporazumu gde Srbija ne bi formalno priznala Kosovo, ali bi dozvolila da bude primljeno u UN kao država. To bi značilo da je Srbija, bez obzira što nije priznala Kosovo, suštinski promenila svoju spoljnu politiku, jer bi morala da traži od Rusije da ona povuče blokadu ulaska Kosova. Ako bi to Srbija tražila od Rusije, a oni su rekli da će poštovati svaku našu odluku, onda se ruši politika Beograda — borba protiv nezavisnosti Kosova i podsticanje država da povuku odluke o nezavisnosti. Drugo rešenje predviđa da bi zapadne zemlje zbog većine u Generalnoj skupštini UN mogle da uključe Kosovo u tu organizaciju kao posmatrača, kao što su i Palestinu.
Predsednik Srbije je rekao, kada je reč o KiM, da Beograd igra partiju šaha bez dame i topa i da pokušava da izvuče pat-poziciju….
— On je potpuno u pravu, zato što je Srbija u krajnje nepovoljnom položaju. Vodila je deset godina problematičnu politiku, između devedesetih i dvehiljadite. Zapad je izbacio sa Kosova naše državne organe, mi nismo izgubili formalno pokrajinu, ali smo izgubili kontrolu na tim delom teritorije.
Šta bi bio kompromis koji Beograd može da prihvati?
— Kompromis nije daleko od onoga što stoji u Briselskom sporazumu — da ne priznamo Kosovo i Metohiju, da razvijamo ekonomske odnose sa Albancima, da postoji slobodan protok robe i ljudi i da se formira ZSO. Albanci bi ponovo da pregovaraju o sporazumu o ZSO, ali Srbija je jasno rekla da zasad o tome nema govora.
Predsednik Srbije je posle sastanka sa nemačkom kancelarkom rekao da ukoliko ne bude pravno obavezujućeg sporazuma sa Prištinom, naići ćemo na neki „prirodni zid“ za strane investicije. Da li je to sinonim za sankcije?
— To je tačan naziv za nepoverenje koji se stvara na Zapadu prema Srbiji, koje dovodi do negativnih ekonomskih posledica. Kada neko kaže da Švajcarska ili Norveška nisu članice EU, ne treba da izgubimo iz vida da su oni devedeset posto u njenom sistemu, samo ne učestvuju u institucijama. Mi bismo bila jedna od retkih država koja nije u sistemu EU i to stvara nepoverenje stranih investitora. Evropa je napokon shvatila da ne može bez Srbije tek tako. Potrebna joj je, jer je Balkan uvek bio izvor nestabilnosti za celu Evropu. Brisel ovom politikom želi da spreči mešanje država sa strane — Rusije, Turske, Saudijske Arabije i naravno Kine.
Hrvatska Vladina komisija je zaključila da je poklič „Za dom spremni“ zabranjen, „osim kada to nije…“, pa navode izuzetke. Kako to tumačite?
— To je katastrofa. Hrvatska politička i intelektualna elita još nije shvatila da je Nezavisna Država Hrvatska najveće zlo koje se desilo na ovom prostoru. Kao što je Hitler za Evropu, to je za Jugoslaviju i Zapadni Balkan NDH. Hrvati nikako da shvate da moraju da se ograde od tog zla za sva vremena i da kažu to nema veze sa nama, isto kao što se Nemci ograđuju od Hitlera, jer je to najveće zlo koje je pogodilo Nemačku.
U svetlu svih tih dešavanja, da li mislite da će Hrvatska da nam pomogne na putu ka EU?
— Neće da nam pomogne, a da pokuša da nam odmogne, nije to do Hrvatske. Odlučuju velike države kao što su Nemačka i Francuska. Granični spor sa Hrvatskom će verovatno morati da se rešava na nekoj međunarodnoj arbitraži ili pri nekim međunarodnim instancama.
Možemo li da budemo sigurni da će Hrvati poštovati taj arbitražni sud s obzirom na pređašnje iskustvo sa Slovenijom?
— To je pitanje. Ono što je po meni sramota za naš narod — jeste što smo mi osnivači EU. Mi smo svojom krvlju platili današnju Evropu, a nismo uspeli i nema nas tamo.
