Prvi čovek obaveštajne agencije Velike Britanije Aleks Janger sastao se 8. februara u Beogradu sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem. Osim floskularnog saopštenja iz Predsedništva da ova poseta predstavlja blisku saradnju i prijateljstvo dve države, javnost nije saznala nijedan razlog posete direktora ako ne najjače obaveštajne službe, onda svakako jedne od najuticajnijih na svetu.
Bivši direktor Bezbednosno-informativne agencije Andreja Savić kaže da u takvoj poseti nema ničeg neobičnog.
— To je uobičajena praksa. Saopštenje koje je dato možda je trebalo drugačije formulisati. Prirodno je da se održe kontakti na nivou profesionalnih funkcija. Osim direktora Bezbednosno-informativne agencije, verovatno je sastanku prisustvovao i ključni čovek u Savetu za nacionalnu bezbednost. Vreme je globalizacije, gde se svi problemi političkog kriminala i svega što može da predstavlja faktor ugrožavanja međunarodne zajednice i nacionalnih država rešavaju u okviru saradnje koja može da bude bilateralna ili multilateralna. O tome se po pravilu ne govori mnogo, već se uglavnom ide sa ovakvim šturim, više diplomatskim saopštenjem.
Da li možemo da posmatramo tu posetu u kontekstu menjanja politike SAD i nove strategije EU na Balkanu?
— Velika Britanija je jedna od najznačajnijih evropskih država, ali je istovremeno uvek bila u sestrinskim odnosima sa SAD i u svim najosetljivijim geopolitičkim aspektima koordinirano su delovale. Sa druge strane, Ujedinjeno Kraljevstvo neretko je delovalo suprotno potezima Nemačke i Francuske, kao vodećih država EU. Ova poseta se može tumačiti, ne samo kao znak priznanja značaja i rejtinga jedne od velikih svetskih sila, već i kao nagoveštaj određene promene te politike.
Zašto je Balkan toliko bitan Velikoj Britaniji?
— Velika Britanija vodi imperijalnu politiku. Imaju veoma značajan uticaj u međunarodnim odnosima i naravno da oni, koji su predvodili zemlje Kvinte devedesetih godina na Balkanu u vreme dezintegracije bivše Jugoslavije, imaju mnogo iskustva. Smatram da tu nastupaju, ne po dogovoru sa evropskim partnerima, već da je taj njihov nastup usklađen sa spoljnom politikom Stejt departmenta.
Da li Srbija može da veruje Britancima?
— Srbija je izvukla velike pouke iz istorije. Srbija treba da kontaktira sa svima, to je i prednost jedne bilateralne politike, ali Srbija mora da vodi svoju, srpsku politiku.
Mogu li nam Britanci pomoći u rešavanju ubistva Olivera Ivanovića, s obzirom na to da su njihove bezbednosne službe aktivne na Kosovu?
— Tu ne treba gajiti iluzije. Od 1999. tamo je koncentracija vojnih efektiva, kasnije i sa Euleksom i civilnih iz najvećih država. Tu su i Amerikanci i Britanci, Nemci i Francuzi. Mnoge stvari koje su se dešavale i ranije i sada su u monitoringu tih predstavnika raznih misija. Ne isključujem mogućnost da su mnoge informacije gurane pod tepih, jer to nije odgovaralo geopolitičkim nastupima velikih sila. Jednostavno su prelazili ćutke preko pojava i ratnog genocida koje su vršili Albanci, a naročito preko brojnih oblika kriminala. Imali ste jednu spiralu u kojoj su bili komandanti terorističke organizacije UČK, koji su onda iz političkih razloga pretvoreni u ustanički pokret, sada ih imate kao političke lidere, a u međuvremenu su jednostavno bili i šefovi po teritorijalnom principu organizovanih kriminalnih grupa. To je nešto što ne služi na čast međunarodnoj zajednici. Pretpostavljam da su oni imali precizan uvid, ali strateški i politički interes zemalja Kvinte je prevladao.
Objavljeno je da je Oliver Ivanović upozorio BIA ko mu preti. Zašto ništa nije preduzeto?
— Smatram da u rešavanju slučaja treba poći od utvrđivanja motiva. Kome je koristio takav teroristički akt? U uslovima Briselskog sporazuma, mislim da ne bi odgovaralo nijednoj strani. Da li je motiv nešto što je vezano za pitanja organizovanog kriminala u severnom delu Kosova? Da li je u pitanju neki spoljni faktor? Bojim se da će, kao i u mnogim drugim slučajevima, pitanje naručilaca ostati neotkriveno, a kada je u pitanju istraga, utvrđivanje činjenica, dolaženje do nekih pouzdanih informacija, to ide traljavo.
S obzirom na to koji broj država povlači priznanje Kosova, da li ta nezavisnost možda umire?
— Mislim da ne. Proglašenje nezavisnosti nije samostalna odluka Prištine. Ne treba da živimo u iluziji. Sve je to dirigovano i rađeno po instrukcijama velikih sila. U okviru Briselskog sporazuma su Beograd i Priština, i tu je posrednik u liku Evropske unije, ali uvek je prisutan i američki predstavnik. Svi potezi koji se realizuju od strane Prištine su po određenim spoljnim scenarijima.
Šta bi sa onim da Srbija može da traži i svog predstavnika, odnosno Rusku Federaciju?
— To je ideja koja se pojavila u poslednje vreme. Unutrašnji dijalog o KiM je izvanredan politički potez. Prvi put se sagledava politička inicijativa, a njen cilj je postizanje većinskog konsenzusa oko trajnijeg rešenja tog statusa. Stvari su dosta polarizovane. Nacionalna i kleronacionalna opcija idu ka zamrzavanju, a drugi pol predloga, razmišljanja gde treba nastaviti pregovore i kako doći do kompromisa. Priznanje nikako ne dolazi u obzir. U okviru druge opcije, jedna od mogućnosti je da Srbija inicira mirovnu konferenciju, gde bi osim EU i SAD, koje formalno ne učestvuju ali faktički su tu, učestvovale dve stalne članice SB UN, a to su Rusija i Kina. Onda bi stvari bile balansirane, i Srbija bi sa takvom idejom mogla mnogo korektnije da pregovara. Ono što u velikoj meri otežava sva ova pitanja jeste pitanje graničnih sporova. Nijedna država nije u potpunosti rešila demarkacione linije.
Brisel više interesuje naša granica sa Kosovom od one sa Hrvatskom. Zigmar Gabrijel kaže da Srbija mora da reši to pitanje ukoliko želi da postane članica EU.
— U visokoj diplomatiji šalju se odgovarajuće poruke. Nemačka je vodeća država EU sa najjačim uticajem. Ove poruke su i diplomatske, ali i dvosmislene. Ako on u Prištini izjavi da Kosovo nikada neće biti u sastavu Srbije, to je vrlo konkretna ponuda, i politička elita treba da izvuče odgovarajuće zaključke. Ako napravimo jednu analizu čitave ideje o Briselskom sporazumu od pre četiri i po godine, vidimo da je on inkorporirao elemente modela rešavanja statusa Kosova na primeru dve Nemačke iz perioda Drugog svetskog rata. Imali smo Zapadnu i Istočnu Nemačku. Napravljene je jedna serija tih bilateralnih aranžmana, ali bez međusobnog priznanja. Istočna Nemačka je po osnovu tog modela dobila članstvo u UN. To su bile dve države koje su etnički i konfesionalno potpuno iste, a sa geopolitičkim promenama došlo je do lakog ujedinjenja. Mi imamo različitu etničku strukturu, versku strukturu i probleme, tradicionalne sukobe itd. Teško je zamisliti da je to moguće.
Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik izjavio je da je njegova bezbednost u Sarajevu ugrožena i da kao član Predsedništva BiH neće prisustvovati sednicama. Da li ima mesta njegovoj strepnji i brizi?
— Predsednik Republike Srpske je vrlo hrabar političar, koji izlazi u javnost sa smelim izjavama koje su potkrepljene osnovnim činjenicama, i ja mu verujem. BiH ima dva entiteta, tri naroda, tri religije, vidimo jedan neuspeli projekat međunarodne zajednice, a kako će se stvari odvijati, teško je predvideti. Srbija je jedan od garanta potpisa u Dejtonu i povezao bih temu sa onom prethodnom opservacijom. Nijedan bilateralni sporazum nije siguran niti ima perspektivu bez garancije velikih sila. Dodik vodi politiku interesa srpskog korpusa. Priča o dve i po hiljade pušaka je medijski spin koji se kreira iz nekih laboratorija političkih centara.
Predsednik Vučić je bio u Hrvatskoj protekle nedelje. Da li je što se posete tiče, bolje prošao on u Srbiji ili Kolinda u Hrvatskoj?
— Naš predsednik je pobednik, da se poslužim sportskim terminom. To je bio hrabar potez. Atmosfera u Hrvatskoj je politički podgrevana i svi problemi koji se ne mogu rešiti vođenjem unutrašnje politike svaljuju se na neku vrstu srbofobije. Nju kontinuirano grade kroz medije, politiku, na estradi i onda imaju kriznu situaciju koja lako može da dovede do neke ekstremne politike. Aktuelna politička vlast je na ostacima HDZ politike. Vučić je posetom učvrstio ugled državnika u regionu koji preduzima inicijative i koji vodi politiku pomirenja.
