U foajeu njujorškog hotela, između dva srka kafe, jedan od najbližih saradnika premijera Srbije Vojislava Koštunice izneo mi je prognozu koja mu je verovatno samo intuitivno sevnula kroz misli.
Za svaki slučaj sam je zapisao u novinarski blokčić.
Rekao mi je:
„Videćete, Zapad neće odustati od ovog plana ’dve Nemačke‘. Stalno će se vraćati na njega…“
To je bilo prohladnog, ali sunčanog predvečerja, 19. decembra 2007. na Menhetnu, svega nekoliko sati posle sednice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, na kojoj su pregovori Srba i kosovskih Albanaca definitvno kapitulirali.
A tu ideju o regulisanju odnosa između Srbije i Kosova po modelu Zapadne i Istočne Nemačke izneo je tokom dijaloga baš Nemac Volfgang Išinger, koji je uz Frenka Viznera (SAD) i Aleksandra Bocana Harčenka (Rusija) činio pregovaraačku trojku koja je trebalo da pomiri stavove Beograda i Prištine.
Taj plan Srbija je pre 11 godina i formalno odbacila, ali je moj sagovornik s početka priče bio u pravu. Famozni model dve Nemačke neprekidno nam se, kao bumerang, vraća iznova i iznova.
To „rešenje“ za Kosovo, kako su mediji objavljivali, predočeno je od strane nemačkih zvaničnika i vladi Mirka Cvetkovića, a navodno ga je i po dolasku SNS na vlast u Srbiji 2012. godine, u Beograd doneo i Kristof Hojzgen, savetnik nemačke kancelarke Angele Merkel za spoljne poslove.
I evo opet, protekle nedelje, isti model za raspetljavanje viševekovnog kosovskog čvora promovisao je odlazeći šef nemačke diplomatije Zigmar Gabrijel.
U najkraćem, suština plana je da se Srbija i Kosovo međusobno ne priznaju, ali da Beograd omogući lažnoj državi da postane punopravni član Ujedinjenih nacija. Dakle, faktički da se prizna Kosovo, a formalno ne.
Znači, da se postigne „kompromis“, o nepovredivosti granica, kao po Berlinskom ugovoru iz 1972. godine koji je regulisao dobrosusedske odnose Savezne Republike Nemačke i Nemačke Demokratske Republike. Odnose dveju država nastalih na porazu Hitlera i na podeli između pobednika — NATO-a i Varšavskog pakta.
I mnogo je za ovih 11 godina ispisano argumenata protiv tog potpuno nakaradnog i podlog plana koji u suštini predstavlja definitivno i konačno odricanje Srbije od svog Kosova.
Bezbroj puta je objašnjeno da se ne mogu porediti dve Nemačke, u kojima je živeo isti narod, koji je uvek težio ujedinjenju, sa Srbijom i Kosovom, koji se, po zvaničnom odvajanju koje bi pečatirao Beograd — nikada ne bi spojili.
Ima još nešto perfidno, zloćudno, gangrenozno što nosi nemačka ideja koja nam se, malo-malo, spasonosno servira na tacni evropske budućnosti.
Nešto što po količini otrova nadilazi, ako je to uopšte moguće, i centralnu tačku berlinskog plana — da Srbija omogući konačni nastanak nezavisne i međunarodno priznate države Kosovo.
Ima još nešto što promiče.
Radi se o jezivom i istorijski nakaradnom poređenju Srbije sa Trećim rajhom.
U svojoj simboličkoj suštini, dakle, Beogradu se planom „dve Nemačke“ šalju sledeće poruke:
- Srbija devedesetih godina 20. veka isto je što i nacistička Nemačka, a Slobodan Milošević je novi Adolf Hitler.
- Srbi su jedini krivci za raspad Jugoslavije.
- Srbi su izazvali rat.
- Srbi su genocidni narod.
- Srbi su rat izgubili.
- Srbi moraju da budu kažnjeni.
- Srbija mora da se rasparča.
E, upravo to su dubinske i glavne odredbe plana „dve Nemačke“ (ostale odredbe možete dopisati i sami), koji se Srbiji nameće kao rešenje za njenu svetlu budućnost.
Prihvatanjem takvog opakog nauma, Srbija bi se ponizila najviše u svojoj istoriji. Ne bi samo ostala bez teritorije, izvorišta svog postojanja. Ne bi samo ostala bez države.
Srbija bi samoj sebi i svom narodu utisnula vrelim žarom na čelo dangu večne nacionalne sramote.
Ne znam da li je prognozer sa njujorške kafe mislio i na sve ovo kada mi je rekao da će se plan „dve Nemačke“ uvek iznova vraćati u Beograd, ali je izvesno da Zapad od tog plana još dugo neće odustati.
Važno je samo da, koliko god puta u Srbiju donesu taj opasni predlog, dobiju kratak, jasan i diplomapski učtiv odgovor:
„Ne, hvala!“
