Krajem februara 2014. godine na trgu Majdan u Kijevu nepoznati snajperisti ubili su 53 čoveka – 49 demonstranata i četiri policajaca. Iako su lideri opozicije i predstavnici SAD i EU za taj incident optužili bivšeg predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča, do dana današnjeg istraga nije utvrdila ko je odgovoran za ovaj zločin.
Da su za pucnjavu na Majdanu odgovorni gruzijski snajperisti prvi put je rekao bivši komandant elitnog odreda gruzijske vojske „Avaz“, general Tristan Citelašvili, koji je učestvovao u ratovima u Abhaziji i u petodnevnom Rusko-gruzijskom ratu i koji je bio veliki neprijatelj tadašnjeg predsednika Gruzije Mihaila Sakašvilija.
„O tome da su na Majdanu pucali Gruzinci znao sam još te 2014. godine. Nekolicina su bili baš moji vojnici. Nekoliko njih još uvek se nalaze na teritoriji Ukrajine, učestvuju u borbenim operacijama. Ostali su se vratili. Dugo su ćutali o svemu, bojali se da progovore, dok se pojedini i danas plaše za svoje živote“, priča Citelašvili.
Jedan od tih snajperista o kojima govori Citelašvili je Koba Nergadze – pripadnik gruzijske vojske, koji je od 2003. do 2004. učestvovao u specijalnim operacijama na granici između Gruzije i Južne Osetije, kako kaže, boreći se protiv švercera, ali i protiv samih Osetinaca, nakon čega se povukao iz vojske i nastavio službu u Ministarstvu odbrane Gurzije.
Tajna služba bezbednosti Gruzije
Kako objašnjava Nergadze, početkom 2007. godine Ukazom Sakašvilija formirana je tajna služba bezbednosti pri Ministarstvu odbrane, u koju su primani bivši vojnici i policajci i oni koji su ranije osuđivani. Kobi Nergadze je ispričao da je primljen zahvaljujući poznanstvu sa Počidzeom Zurabom. Zvanično, ova služba se bavila obezbeđenjem mitinga u Tbilisiju, kako se ne bi sukobile Sakašvilijeve pristalice i protivnici. Kako se navodi, bilo im je dozvoljeno da nose pištolj „makarov“. Tokom dežurstva su im davali automatsko oružje. U događajima 2008. Nergadze nije učestvovao — učio je jezik u Grčkoj i Nemačkoj.
U ovom centru su se obučavali predstavnici Ukrajine i Baltika, dok su im instruktori bili britanski vojnici.
„Obučavali su nas kako da se ponašamo na mitinzima: kako da prikupljamo informacije, organizujemo ljude, vršimo provokacije. Obučavali su nas da u slučaju potrebe organizujemo mitinge za vlast ili protiv nje, u zavisnosti od naloga. Osim toga, on se prijavljivao i za obuku u sličnim centrima u Litvaniji u Viljnusu leta 2013. godine“, ispričao je Nergadze.
U Centru je bilo petnaestoro ljudi slovenske nacionalnosti, koji su govorili ukrajinskim jezikom, starosti oko 30-35 godina. Obuka se vodila na engleskom jeziku. Na čelu ove grupe bio je Mamuk Mamulašvili, koji je bio zvanično savetnik ministra odbrane i Sakašvilijevo poverljivo lice.
„U decembru 2013. godine sve pripadnike službe Mamulašvili je okupio i objavio da treba hitno ići u Ukrajinu u pomoć demonstrantima. To je bilo naređenje“, dodao je on.
On nam je dao 10.000 dolara i obećao još 50.000 po povratku, precizira naš sagovornik.
„U Ukrajinu sam ušao pod imenom Georgij Karusanidze, smešteni smo bili u ulici Ušinski i svaki dan smo na posao išli pešice do Majdana. Zadatak nam je bio da čuvamo mir, da održavamo disciplinu, ali i da razdvajamo provokatore od pripadnika vladajuće strukture“, ispričao je Nergadze.
Doneli nam puške za „odbranu“
Pet dana pred dešavanje, 15. februara, nastavlja on, njega i njegove kolege, među kojima je bio još jedan gruzijski vojnik Aleksandar Revazišvili, pozvali su da dođu u hotel „Ukrajina“, koji su demonstranti okupirali. „Na trećem spratu u jednoj sobi čekali su nas Andrej Parubij, ultradesničarski ukrajinski političar i Sergej Pašinski, poslanik Vrhovne rade. ’Potrebno je pomoći bratskom narodu, uskoro ćemo imati zadatak za vas‘, rekao je tada Parubij, ali nikakve detalje nije izneo. U to vreme već sam kod pojedinih demonstranata video oružje, neki su imali pištolje, a neki i puške“, navodi Nergadze.
Nekoliko dana kasnije, odnosno dan uoči incidenta, u hotel su ponovo došli Pašanski i još nekoliko ljudi noseći velike kofere u kojima su bili karabini „SKS“, automatske puške „kalašnjikov“ kalibra 7,62 milimetara, kao i još jedna puška „SVD“. Prema rečima Nergadzea, Pašinski je tom prilikom rekao da je oružje potrebno za odbranu, iako je na pitanje od čega će se gruzijski vojnici braniti ukrajinski poslanik nemo izašao iz sobe.
Kako tvrdi, nakon što je Pašinski otišao, reč je nastavio da vodi Mamulašvili, koji je takođe bio prisutan, rekavši da se radi o posebnom zadatku za gruzijske vojnike, sa ciljem da naprave haos na Majdanu uz upotrebu oružja na sve okupljene ciljeve, bilo da je reč o demonstrantima ili pripadnicima bezbednosnih službi. Među prisutnima, precizira, bio je i Vladimir Parasjuk, rukovodilac jedne ćelije Majdana, koji je potom postao jedan od komandanata 4. roda bataljona „Dnjepar“ i poslanik Vrhovne rade.
Pašinski lično birao pozicije snajperista
Kolega Nergadzea, takođe gruzijski vojnik, Aleksandar Revazišvili, za Sputnjik kaže da se sa Pašinskim te večeri lično konsultovao gde da snajperi budu pozicionirani, kao i da je neophodno to učiniti što pre jer se iz dana u dan mogla očekivati akcija tadašnje jedinice ukrajinske bezbednosne službe „Berkut“, sa ciljem da se rasteraju demonstranti.
„Te noći negde oko pet sati ujutru čuo sam pucnje. Pašinski je istog časa poskočio, uzeo toki-voki u ruke i počeo da urla da se pucnjava obustavi jer još uvek nije nastupilo vreme za to. Pucnjava je istog časa prekinuta. Međutim, već oko pola osam ujutru Pašinski nam je svima naredio da se pripremimo za paljbu. Kako je rekao, po dva-tri pucnja i odmah menjati poziciju. Pucnjava je trajala oko petnaeset minuta, nakon čega su nam rekli da bacimo oružje i napustimo zgradu“, objasnio je Revazišvili.
Odmah nakon pucnjave, Revazišvili se vratio na Majdan, a kako kaže, demonstranti su bili ozlojeđeni misleći da su na njih pucali pripadnici „Berkuta“. „Bilo je i onih koji su mislili da su pucali ’njihovi‘, odnosno sami demonstranti. Tada sam razumeo da sve ovo može veoma loše da se završi, da sam upao u veoma lošu priču, da me mogu rastrzati ako se bilo šta od ovog sazna. Odmah sam shvatio da moram da odem. Uzeo sam taksi i otišao na aerodrom“, završava priču Revazišvili.
Nergadze priča da je rano ujutru 20. februara krenula pucnjava, kao i da je to izvodila grupa Mamulašvilija iz prozora sobe sa trećeg sprata hotela „Ukrajina“. „Pucali su u parovima. Nakon što bi ispalili nekoliko hitaca, premeštali bi se u drugu prostoriju i odatle takođe pucali. Čim su naredili prekid vatren, naredili su nam da odemo. Istog tog dana sam odleteleo za Tbilisi.
Obećani novac, kako tvrdi bivši oficir gruzijske vojske, nije dobio, i dodaje da se dan danas zbog toga pribojava moguće osvete od strane „bivših kolega“. Inače, i Koba Nergadze i Aleksandar Revazišvili potvrdili su Sputnjiku da su spremni svoje iskaze lično da saopšte i ukrajinskom sudu kako bi se razjasnio incident sa ubistvom civila na Majdanu.
