Kakvu nam politiku i namere Vašingtona najavljuju strategije Donalda Trampa i njegovog ministra odbrane, Besnog Psa Džima Metisa? Da li su ovo dokumenti kakvima bi bila zadovoljna i Hilari Klinton? Šta tačno može Amerika da uradi kako bi obuzdala Rusiju i Kinu, i kako će ove dve sile u usponu na to reagovati?
U „Novom Sputnjik poretku“ o ovim su pitanjima govorili publicista Srđa Trifković i istoričar Saša Adamović.
Komentarišući siže Nacionalne strategije odbrane ispisan na 11 stranica — sam dokument klasifikovan je kao „strogo poverljiv“ i nije objavljen — Srđa Trifković ocenjuje da je „decembarska Nacionalna bezbednosna stategija i mogla da bude otpisana kao birokratski dokument koji je imao više deklarativni nego operativni karakter“, ali da bi „Nacionalna strategija odbrane trebalo da ima i konkretne posledice“.
Njena glavna karakteristika je, napominje Trifković, „da Amerika ne samo da se ne odriče globalne dominacije kompletnog spektra, već je vraća na velika vrata kao glavni cilj“.
Ilustrativno je, kaže „Sputnjikov“ sagovornik, „da se Rusija proglašava za neprijatelja zato što okruženje na Bliskom istoku nastoji da prilagodi svojim interesima. Pa, spoljna politika svake zemlje na svetu teži da svako okruženje prilagodi svojim interesima. Implicitna poruka ovog dokumenta je da bilo koji pokušaj bilo koje sile, na bilo kojoj tački zemaljske kugle, prilagodi svojim a ne američkim interesima, predstavlja pretnju Americi“.
Drugi značajan element je, dodaje Trifković, da je Kina apostrofirana kao američki neprijatelj još i više nego Rusija: „Iako su SAD i Kina po određenim parametrima već izjednačene po ekonomskoj moći, američka sila, koja je u relativnom opadanju, i dalje pokušava da se ponaša kao da njena dominacija predstavlja datost“.
„Kinu je Donald Tramp još tokom svoje predsedničke kampanje proglašavao za suparnika, pa i neprijatelja“, podseća Saša Adamović. „Sada je, međutim, i Rusija, uz Kinu, proglašena za ’revizionističku‘ silu, iako prvobitne Trampova namere nisu išle u tom pravcu. On nije želeo da od Rusije pravi neprijatelja, ali je od prvog trenutka u Beloj kući podrivan, ostao je i bez nekoliko važnih saradnika… Sprega neokonzervativaca i liberalnih intervencionista učinila je sve da bi podrila njegovu spoljnopolitičku agendu prema Rusiji“.
Već na početku dokumenta navodi se da će vojne snage, kao „tradicionalno oruđe diplomatije“, biti ojačane kako bi američki predsednik i diplomate mogli da pregovaraju sa pozicije snage. „Svima treba da bude jasno“, rekao je ministar odbrane koji ima nadimak Besni Pas, da će „naša vojska pobediti ako naša diplomatija ne uspe“.
Ruski šef diplomatije Sergej Lavrov ovakvu je ratobornu retoriku opisao kao vrednu žaljenja jer Vašington, „umesto da vodi normalan dijalog oslonjen na međunarodno pravo, pokušava da dokaže svoje liderstvo upotrebom konfrontativnih koncepata i strategija“…
„Stvari se menjaju da bi ostale iste… Prošlo je četvrt veka otkako je tadašnja državna sekretarka Medlin Obrajt upitala: ’Koja je svrha ovih predivnih oružanih snaga koje imamo ako ih ne koristimo?!‘“, komentariše Srđa Trifković. „Ovo je nastavak onog pogleda na svet koji su imale i prethodne administracije, a Tramp je olako dopustio da prevladaju takozvani ’punoletnici‘, to jest, pripadnici vašingtonskog establišmenta. On je instinktivno osećao da nešto ne valja i sa konceptom globalne imperije, i sa NATO-om, koji je nazvao ’zastarelim‘, a u ovom dokumentu govori se o daljem jačanju njegove uloge i o Americi kao globalnom hegemonu i ’svetioniku‘ koji treba da obasja čitav svet, što je sve potpuno suprotno onome za šta se Tramp zalagao“.
I zaista, američka odbrambena strategija ne govori samo o odbrani američke teritorije, čemu ne bi imalo šta da se prigovori jer je to i pravo i obaveza svake države, već govori o „očuvanju uticaja“ Amerike u čitavom svetu i „obezbeđivanju povoljnog balansa snaga“ zarad onog svetskog poretka koji je Americi po volji, a to je, naravno, poredak u kome je ona dominantna svetska sila.
„Sve to verovatno zvuči privlačno u Vašingtonu, ali veliko je pitanje da li je ostvarivo“, kaže Saša Adamović, napominjući da je reč o „dokumentu koji ne ohrabruje“, čak i ako, kako navodi, i dalje postoji mogućnost da se u prvoj godini mandata američki predsednik „posvetio borbi za puko preživljavanje, a da bi u narednoj godini mogao da uzvrati udarac i krene u sprovođenje svojih predizbornih obećanja“.
Šta je to što konkretno možemo da očekujemo od Amerike, imajući u vidu konfrontativan odnos prema Rusiji i Kini, koje nisu samo nazvane „revizionističkim silama“ već i „centralnom pretnjom prosperitetu i bezbednosti SAD“?
Srđa Trifković: „Možemo da očekujemo dalje naoružavanje Ukrajine, na Bliskom istoku će naoružavanje kurdskih formacija prerasti u trajno američko vojno prisustvo na severoistoku Sirije, a glavni test biće pokušaj obuzdavanja Kine, od Japana preko Južne Koreje i Južnog kineskog mora do Vijetnama i Indije, koja je sve bliža Sjedinjenim Državama“.
Kako će, s druge strane, reagovati Rusija i Kina? Vojni ataše Kine u Rusiji, general-major Kui Janvej, rekao je da ove dve zemlje „moraju zajedno da se suprotstave pritisku Sjedinjenih Američkih Država“, koje Rusiju nastoje da obuzdaju u Evropi, a Kinu u Aziji…
Podsećajući da je u Vašingtonu već upaljena crvena lampica zbog ekonomskog uspona Kine i da se čak govorilo i o ratu kao neminovnosti, te da se „Rusija zaista vratila na svetsku scenu, i prošlo je ono vreme njenog potcenjivanja kao puke regionalne sile“, Saša Adamović zaključuje: „Ako vas neka strategija targetira kao neprijatelje, kao što je ova učinila s Kinom i Rusijom, onda je zdravorazumski zaključak da će te dve targetirane države da pronađu zajedničke interese u odbrani od te pretnje. U svakom sučaju, pred nama je jedno izuzetno zanimljivo vreme, i samo da ne bude po onoj kletvi, dabogda živeli u zanimljivim vremenima…“
