Neko jednom reče da je problem Balkana u višku istorije. Ne bismo se složili sa ovom konstatacijom, pogotovo posle događaja u Americi prošle godine i polemike treba li srušiti spomenike vojskovođama Konfederacije.
Pre će biti da je problem Balkana u izmišljanju istorije. Jedan od poslednjih takvih pokušaja izveo je predsednik opštine Višegrad i član Glavnog odbora SDA Bilal Memišević, koji je nedavno odbranio doktorsku disertaciju na Internacionalnom univerzitetu u Novom Pazaru pod nazivom „Kulturološko-civilizacijski identitet i diplomatija Mehmed-paše Sokolovića“.
Memišević tvrdi da je sve što smo do sada učili o Mehmed-paši mit, kao i da je mit danak u krvi, devširma, institut nasilnog regrutovanja hrišćanskih dečaka i njihovo odvođenje u Carigrad, gde bi postajali janičari.
„Mehmed-paša Sokolović sigurno nije bio ono o čemu smo imali priliku da čitamo kroz naše osnovno, srednje i svako drugo obrazovanje. Nije postojao danak u krvi, postojala je devširma, odnosno proces regrutovanja mladih muslimana. Mehmed-paša se u Sokolovićima, u višegradskom kadiluku, rodio kao musliman i kao Bošnjak“, rekao je Memišević u centralnom dnevniku Televizije Sarajevo.
Da bi došao do ovako epohalnog „otkrića“, Memišević je, kaže imao i stručni tim, koji je za 12-13 godina istraživanja došao u posed dokumenata, koje je, navodno, potpisao lično Mehmed-paša, a koji potvrđuju da je poticao iz muslimanske porodice. U dokumentu, kaže Memišević, piše da je Mehmed-paša sin Džemaludina Sinana bega Sokolovića. To je krunski dokaz da Sokolovići nisu bili Srbi hrišćani, već Bošnjaci i muslimani.
Problem sa Memiševićevim argumentima jeste u tome što čovek pred njima ostaje razoružan, ne zbog njihove intelektualne snage i pouzdanosti, već zato što vas uvlače u crnu rupu iz koje se teško izlazi.
Ulaziti u rasprave sa ljudima poput Memiševića čisto je gubljenje vremena, kaže osmanista Aleksandar Fotić iz balkanološkog instituta SANU.
„Jednostavno, to nije nauka. A pobijanje svake poluistine, koja sama po sebi služi za manipulaciju, jer je zato i smišljena, podrazumeva po tri, četiri strane ozbiljnog teksta. A oni na jednu stranu mogu da stave tri, četiri poluistine, da zamaskiraju da liči na nešto što može da prođe, a vi treba da izgubite nedelju dana da biste to naučno pobili“, objašnjava Fotić.
Kada neko u istorijskim izvorima piše o poreklu, nastavlja Fotić, to nema veze sa nacionalnim, već sa geografskim poreklom. Tako, ako u italijanskim istorijskim izvorima stoji „bosnijako“, ili u turskim „bosnevi“, to označava da je neko iz Bosne, a ne da je Bošnjak, kaže Fotić.
„Ne mogu da se mešaju nauka i politika, u tome je cela stvar. I da se igra između svega toga. Ono što je sasvim sigurno i nesporno, on je srpskog porekla i to aristokratskog, verovatno neke najniže aristokratije, jer ne bi mogao da organizuje ekipu od svoje rodbine i da napravi tri patrijarha i četiri vladike iz familije i da mu sinovi odmah budu veziri. Ne bi mogao tako lako da ceo klan rasprostre po Osmanskom carstvu“, kaže Fotić o poreklu Mehmed-paše Sokolovića.
Docent na beogradskom Filozofskom fakultetu Nebojša Šuletić ne shvata, kaže, na koji način može da polemiše sa nekim ko iznosi besmislice, kao što su one koje je Memišević izneo u svom „doktoratu“.
Devširma nikako ne može da bude mit, kaže on.
„Pogledajte „Enciklopediju islama“, koju rade vodeći svetski stručnjaci na polju osmanistike. To nije nešto naše, lokalno, gde iznosimo neka svoja palanačka shvatanja. To rade najeminentniji turski, arapski, američki, engleski, nemački istoričari. Imate odrednicu ’devširma‘ i videćete tamo. To je toliko opšta stvar da ne mogu da shvatim da neko ko ima malo pameti može da piše takve stvari“, kaže Šuletić.
A u „Enciklopediji islama“, koju pominje Šuletić, jedan od vodećih britanskih osmanista Viktor Luis Menaž, devširmu (sakupljanje), odnosno danak u krvi, definiše kao nasilno sakupljanje hrišćanske dece za obuku za janičare ili za popunjavanje mesta u palati ili u administraciji.
Na sličan način devširmu definiše i profesor američkog Džordžtaun univerziteta Gabor Agošton. Devširma je, piše on, periodično nasilno sakupljanje dece među hrišćanskim podanicima u evropskim i maloazijskim provincijama.
„Deca su popunjavala redove janičara, sultanovih elitnih pešadijskih trupa, a takođe su bila obučavana za pozicije visokih zvaničnika vlade“, piše Agošton.
Hipotetički, kaže Šuletić, nije nemoguće da se dođe do nekog dokumenta, kao što Memišević tvrdi da je došao u posed dokumenata koja potvrđuju njegove navode.
Međutim, postoji metodološki postupak pomoću koga se dokazuje autentičnost dokumenata, napominje Šuletić.
„Možete doći na određeni način do dokumenta, ali kada dođete do dokumenta, ne mogu ja da pišem i da kažem ja sam došao do dokumenta, nego moram dokument da objavim i da ga analiziram. I kao predmet, od kog je materijala, zato što se u nekom periodu piše na pergamentu, u nekom na hartiji, koja vrsta hartije je u pitanju, koji je vodeni pečat. Na osnovu tih spoljnih obeležja vi datujete dokument, pa dokažete da je on iz vremena Mehmeda Sokolovića. To je ceo postupak koji njemu nedostaje“, kaže Šuletić.
Kada bi dokument, za koji Memišević kaže da ga poseduje, i bio autentičan, to opet, tvrdi Šuletić, ništa ne mora da znači.
„Ko garantuje da on ne piše u vreme kada je njegov otac već prešao u islam, jer njegov otac je kasnije prešao u islam. On je tamo pola porodice poturčio. Problem pod Turcima je bio taj što ste kao hrišćanin imali jedan nivo dokle ste mogli da napredujete u društvu. I onda kraj — ako ne promeniš veru, onda ništa, možeš biti do seoskog ćate, ako hoćeš neku ozbiljnu političku vlast, ulogu, moć u zajednici, moraš promeniti veru“, kaže Šuletić.
Tako je veliki deo porodice Mehmed-paše Sokolovića prešao u islam kada je on napredovao kroz hijerarhiju osmanske Turske.
Za ljude koji su prelazili u islam bilo je uobičajeno da kao ime oca koriste muslimanska imena, kaže Fotić. Ljudi nižeg, nearistokratskog porekla obično su koristili patronim „sin Abdulaha“ (sin roba božjeg). A da je Mehmed-pašin otac primio islam pre svog sina, sigurno ne bi bio obuhvaćen devširmom.
Ono što se o poreklu Mehmed-paše Sokolovića zna, to je da je rođen u srpskoj porodici. Kao mesto rođenja uzima se nekoliko mesta u okolini Višegrada, Rudog ili u Pivi, gde su njegovi rođaci, pravoslavci podigli manastir.
O srpskom poreklu Mehmeda Sokolovića svedoči više izvora iz njegovog vremena. To navode mletački poslanici koji su imali prilike da razgovaraju sa Mehmed- pašom.
Međutim, da je Memiševiću cilj da raščivija istorijske nepoznanice bavio bi se istorijom celog života, a ne samo u zrelim godinama, kada je postao predsednik opštine Višegrad.
Memišević pripada onoj grupi političara koji očajnički žele da legitimizuju postojanje bošnjačke nacije u savremeno doba njenim postojanjem od pamtiveka. Sledeće što bismo mogli da očekujemo iz Memiševićevog pera su studije o tome da je Mehmed-paša Sokolović zapravo osnivač SDA i da se zalagao za unitarnu Bosnu još u vreme Sulejmana Veličanstvenog.
