Bosanskohercegovački akademik Muhamed Filipović oseća se ovih dana kao srednjovekovni glasnik koji je doneo lošu vest. Na njegovu sreću, ubijanje kojem je izložen samo je medijsko, tako da, bar za sada, ne mora da strepi za svoju bezbednost.
Akademik Filipović, koga mnogi smatraju i „ocem bošnjačke nacije“, prolazi kroz medijskog „toplog zeca“ samo zato što je rekao nespornu istinu, nešto čega se dobro sećaju skoro svi koji su živeli u Bosni i Hercegovini uoči početka građanskog rata 1992. godine.
Jedan poziv menja sve
Filipović se našao na udaru bošnjačkih medija posle izjave da je rat u BiH počeo pošto su Bošnjaci samo jednim telefonskim pozivom odbili dogovor sa Srbima. Tada je dogovoren teritorijalni integritet BiH, ali je neko iz Stranke demokratske akcije (SDA) Alije Izetbegovića telefonirao i odbio dogovor sa Srbima, tvrdi Filipović.
Prema njegovim rečima, to se dogodilo u trenutku kada je on otišao da sa Slobodanom Miloševićem pregovara o tome kako da se rat izbegne.
„Da nije bilo tog poziva, rat je mogao biti izbegnut“, rekao je nedavno Filipović, gostujući na regionalnoj televiziji N1, odnosno, prema bošnjačkim medijima, „u sarajevskom studiju srpske televizije“.
Ništa novo i ništa nepoznato nije rekao Filipović, samo nas je podsetio na jedan od događaja kojim je moglo biti izbegnuto krvoproliće u BiH. A bilo je još sličnih događaja sa kraja 1991. i početka 1992. godine, poput, recimo, Izetbegovićevog odbijanja „Kutiljerovog plana“, kojim je uoči početka rata nuđeno unutrašnje uređenje BiH gotovo identično onom prihvaćenom kasnije u bazi Rajt Peterson u Dejtonu.
Istorija i ponavljači
Neko neupućen bi mogao da se zapita kako je jedna notorna činjenica stara skoro četvrt veka izazvala toliki odijum bošnjačkih medija, ali je problem u tome što su neke laži vremenom postale „aksiomi“, tvrdnje koje se ne trebaju dokazivati.
Recimo, rat u Bosni su počeli „srboćetnićki“ agresori koji su se pravo niotkuda pojavili u BiH i napali „goloruki narod“, koji je, prethodno, vekovima živeo u slozi, miru i veselju. A kad mitovi postanu „realnost“, svako suočavanje sa istinom više je nego bolno.
Drugi razlog zbog kojeg je pominjanje opštepoznate činjenice od pre 25 godina izazvalo toliku histeriju leži u liku i delu akademika Muhameda Tunje Filipovića, koga, da ponovimo, mnogi smatraju i „ocem bošnjačke nacije“.
A kad neko takvih intelektualnih gabarita i takve biografije kaže nešto što je u suprotnosti opšteprihvaćenim lažima, histerija kosmičkih razmera je zagarantovana.
„Otac nacije“ i zabludela deca
Istina je da je nekih mesec dana uoči Filipovićevog istupa, lider Saveza za bolju budućnost BiH (SBB) Fahrudin Radončić rekao da je Ramiz Delalić Ćelo, koji je kasnije likvidiran, ubio srpskog svata Nikolu Gardovića, što je i bio okidač za početak rata u BiH. Međutim, politički lider nema težinu „oca nacije“.
A osim što je nesporna intelektualna veličina među Bošnjacima, Filipović je i svedok početaka „borbe za nacionalno oslobođenje“. Nakon što je osamdesetih godina prošlog veka stekao disidentsku slavu, početkom devedesetih je zajedno sa Adilom Zulfikarpašićem, Alijom Izetbegovićem i Fikretom Abdićem osnovao SDA.
Vrlo brzo, zajedno sa drugim ideologom bošnjačke nacije Adilom Zulfikarpašićem, napušta SDA i osnivaju Muslimansku bošnjačku organizaciju. Bez obzira na sukobe sa SDA i Izetbegovićem, Filipović je tokom rata bio ambasador BiH u Velikoj Britaniji.
Zbog svega toga, jasno je zašto je Filipovićeva izjava izazvala žestoka reagovanja bošnjačkih medija. Jer, osim što je jedan od najvećih bošnjačkih intelektualaca i „otac nacije“, Filipović je bio i akter i svedok događaja koji su doveli do izbijanja rata u BiH.
Zato je njegov istup, odnosno suočavanje sa istinom zabludele (bošnjačke) dece, do sada najozbiljniji udar na stereotipe o žrtvama i agresorima. Stereotipe koji su vremenom postali „aksiomi“ na kojima se bazira „državnost“ današnje BiH.
