Ne znam kako ti ljudi žive tako već 18 godina, to je stvarno podvig, navodi Gujon, koji već četrnaestu godinu pomaže srpskom stanovništvu u južnoj srpskoj pokrajini.
Ovih dana odvezao je na Kosmet još jedan konvoj humanitarne pomoći, 43. po redu.
Svake godine za vreme novogodišnjih i božićnih praznika Gujon sa devet do deset volontera organizacije „Solidarnost za Kosovo“ odlazi da bi zajedno sa Srbima u enklavama dočekali praznike u želji da im, kako kaže, pruže i materijalnu i moralnu podršku.
„Krenuli smo iz Francuske 27. decembra, stigli na Kosovo istog dana, ostali smo do 2. januara i išli smo od sela do sela, od kuće do kuće i slike koje smo zatekli tamo su zaprepašćujuće i teško zamislive za nekoga ko je rođen u Parizu ili čak u Beogradu. Teško možemo da zamislimo da je to Evropa 21.veka, s obzirom na siromaštvo i na poteškoće sa kojima ti ljudi tamo žive“, priča humanitarac, gostujući u Sputnjik intervjuu.
Priseća se posete porodici kod Novog Brda do koje su stigli peške, jer se nije moglo drukčije. Isporučili su joj šporet, novu garderobu i obuću.
„Ne možete zamisliti u kakvom je stanju ne samo kuća, već ceo kraj u kome oni žive. Nemaju struje, nemaju tekuće vode, nema posla. Oni kao da žive u srednjem veku i samo na sebe mogu da računaju. Ta porodica ima petoro dece i to je jedini način za njih da prežive. Osim nas i lokalnog sveštenika, niko im ne dolazi i oni se osećaju usamljeno i zaboravljeno, a naše prisustvo im je bilo značajno koliko i naša pomoć“, kaže Gujon, dodajući da se deca, očekivano, najviše obraduju igračkama.
Sumirajući koliko je do sada pomoći isporučila njegova organizacija, francuski humanitarac precizira da je konkretno ovaj božićni konvoj vredeo 90.000 evra, a da je u prethodnih 13 godina isporučeno pomoći u vrednosti od oko pet miliona, od toga su direktne investicije — u škole, zdravstvo, poljoprivredu — milion i po evra.
„Pomoć dobijamo od francuskih donatora, njih dvanaest hiljada, koji podržavaju rad naše organizacije, a takođe i od firmi sa kojima imamo saradnju i koje žele da doniraju novu garderobu, novu obuću našem udruženju. Zahvaljujući tim dobrim ljudima i volonterima koji idu na lice mesta da podele tu pomoć, možemo da funkcionišemo, da radimo bez prestanka od 2004. godine“, obrazlaže Gujon.
Posebno ističe odličnu saradnju sa Eparhijom raško-prizrenskom.
„Oni su naše uši i oči na Kosovu i Metohiji. Idem na Kosovo svakog meseca i obišao sam skoro sva sela, znam skoro svako selo. Međutim, ne mogu da znam u svakom trenutku gde su potrebni šporeti, kreveti, bunar, plastenik, tako da zahvaljujući mreži sveštenika na Kosovu možemo da dobijemo tačne informacije o stanju u datom trenutku u svakom selu“, objašnjava naš sagovornik.
Prema rečima Gujona, važno je i da se zaštiti srpska kulturna baština na KiM, ali ga više plaše pokušaji osvajanja onoga što su izgradili srpski kraljevi.
„Opšte je poznato svima u svetu, a ne samo u Srbiji, da su Visoki Dečani srpski manastir. Neki malobrojni pokušavaju da iskrive tu istoriju i da kažu da to nisu srpski manastiri. To je još opasnije, jer ko zaboravi svoju istoriju, kulturu, onda nema ni budućnosti“, upozorava sagovornik Sputnjika.
Na pitanje da li je dosad imao ikakvih problema sa Albancima na KiM, Gujon ističe da nije i da se nada da će tako i ostati, jer niko ne može imati ništa protiv toga što njegova organizacija pomaže građanima.
„Dosta smo oprezni, ja sam lično oprezan u svim svojim izjavama i trudim se da ne govorim previše o politici na Kosovu, iako sam svestan svega što se dešava tamo, da ne bih dovodio u opasnost ono što radimo na Kosmetu, što je izuzetno važno za sve te ljude, jer oni sada računaju na nas“, kaže on.
Ipak, u jednom delu javnosti na Zapadu, ali i u Srbiji, nemaju toliko razumevanja za aktivnosti Gujonove organizacije.
„To nije ništa novo. To se desilo i piscu na nemačkom jeziku, Peteru Handkeu, koji je doživeo stvarno strašne stvari i to se nastavlja u njegovom slučaju gde god da se pojavi. Neko je rekao jednom — nije lako biti Srbin, a nije lako ni biti na strani Srba“, konstatuje Gujon uz osmeh, dodajući da je čitajući knjigu Arčibalda Rajsa shvatio da verovatno ni njemu tada nije bilo lako.
„Nemoguće je, kako kaže, nažalost da svi ljudi budu složni oko jedne plemenite ideje i jedne humanitarne akcije, ali najvažnije je da okupimo oko sebe najveći broj dobronamernih ljudi koji žele da da pomognu i koji žele da dele te pozitivne vrednosti i to uspevamo, kako u Francuskoj, gde imamo 12.000 donatora, tako i u Srbiji, gde nas podržava ogroman broj ljudi i to vidim svaki dan na ulici, na društvenim mrežama i naravno na Kosovu i Metohiji, u svim selima.“
Gujona pitamo i da li se u njegovoj rodnoj Francuskoj promenila percepcija prema Srbima i Srbiji od NATO bombardovanja u kom je učestvovala i ta zemlja kao članica Alijanse.
„Svakako da je situacija malo bolja, u smislu da danas možemo da govorimo o istini koju zatičemo na Kosovu svaki put kad idemo tamo. Ranije je to bilo nemoguće. Bilo je nemoguće da govorimo o srpskim žrtvama ili o zločinima protiv Srba ili o humanitarnoj situaciji u mestima gde žive Srbi. Danas je to moguće. Međutim, pošto to nije više aktuelna tema, dosta je teško doći do medija. Pored naše humanitarne pomoći, naša uloga i cilj jeste da u Francuskoj pokažemo istinu i realnu sliku enklava na Kosovu i Metohiji“, kaže on, napominjući da je njegova humanitarna organizacija uticala da u časopisima i dnevnim listovima bude objavljeno više tekstova o stanju na Kosmetu.
Prošle godine je, dodaje, jedna francuska televizija emitovala dokumentarac koji smo mi pomogli da se snimi, a ove godine taj dokumentarac je u prodaji u najvećoj knjižari u Francuskoj, tako da na taj način može da se dopre do većeg broja ljudi koji mogu da vide istinu i da promene svoje mišljenje.
Gujon je inače zbog zasluga za Srbiju 2015. godine dobio srpski pasoš koji mu je uručio ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović.
„Za mene je to bio neverovatan trenutak. Osećao sam se radosnim i ponosnim, jer je to rezultat našeg tadašnjeg desetogodišnjeg humanitarnog rada i takođe je dokaz da najviši državni vrh prepoznaje našu pomoć, tako da sam bio presrećan“, kaže francuski humanitarac, koji već pet godina živi u Srbiji, a kako dodaje, namerava tu i da ostane. Primio je i pravoslavlje i to u Visokim Dečanima, gde je krstio i ćerku.
„Uvek sam se osećao uzvišeno i dobro među monasima, među ikonama, tako da je to bila prirodna odluka. Hteo sam da dam duhovnu dimenziju mojoj porodici i zato sam odlučio da se krstim u Dečanima i tamo sam se i crkveno venčao sa Ivanom.
To mi je bila sasvim normalna i prirodna odluka. Nisam dobio pravoslavno ime. Sačuvao sam ime Arno, a to je odluka Save Janjića, igumana manastira Visoki Dečani. Na dijalektu kojim se priča na Kosovu i Metohiji i na jugu Kosova to znači ’dobro‘ i na neki način to je i slovensko po toj etimologiji“, otkriva Arno Gujon.
