U porodici smo čuvali i negovali francusko-srpsko prijateljstvo, tako da sam još kao dete osećao bliskost sa Srbima. Znao sam naše istorijske veze kroz Prvi svetski rat čak i ranije… Kada je Srbiji napravljena velika nepravda, kada je bombardovana, moja porodica i ja nismo to gledali iz ugla koji su nam nudili mediji, već smo pokušali da razlučimo istinu od laži i videli smo da nije sve crno-belo. Kada sa nekim saosećate, želite i da mu pomognete, tako da sam već tada, iako sam imao samo 13 godina, iako sam bio previše mlad, imao želju da nešto učinim, kaže u razgovoru za Sputnjik Francuz Arno Gujon, koji već 11 godina preko humanitarne organizacije „Solidarnost za Kosovo“ pomaže Srbima.
Kada ste prvi put došli u Srbiju?
— Moj prvi susret sa Srbijom je bio na Kosovu, u Kosovskoj Mitrovici i obližnjim selima, na zimu 2004. godine.
Šta je na Vas tada ostavilo najjači utisak?
— Deca koja su išla u letnjim sandalama i vunenim čarapama po snegu… Nisu ništa imali, bili su siromašni… Oni su bili zapostavljeni, od svih nas, Evropljana, koji nisu mogli da pretpostave da tako nešto postoji u 21. veku. Ta dečica koja su se tako šetala zauvek su mi ostala urezana u pamćenje.
Da li je ta Evropa, koja tada to nije shvatala, drugačija? Imaju li jasniju sliku o Srbima na Kosovu i o tome šta se desilo na Kosovu?
— U Zapadnoj Evropi je situacija što se tiče informisanja o Srbima na Kosovu danas bolja nego ranije. Nema više te strašne propagande koja je bila prisutna krajem devedesetih, i od koje se nije mogao čuti drugačiji glas. Svi su bili protiv Srba i Srbije i bilo je teško da neko misli drugačije. Kada smo ljudima opisali ono što smo videli sopstvenim očima, ljudi su počeli da shvataju da su na neki način bili pod uticajem propagande. Sada uviđaju da su grešili. U svakom slučaju, slika je jasnija. Možemo da pričamo o zločinima nad Srbima u enklavama, možemo da prikažemo da su i Srbi bili žrtve. Pre 15 godina to nije bilo moguće. Danas jeste. I nadamo se da ćemo uspeti da ispravimo nepravdu koja se i danas odigrava za 120.000 Srba koji žive na Kosmetu bez ikakvih uslova i koji ne mogu da izađu iz svojih enklava jer nije bezbedno.
Šta ste do sada uradili na Kosmetu kao organizacija?
— U prethodnih 11 godina smo na Kosmet poslali novu robu čija vrednost prelazi dva miliona evra. Pored toga, sa Raško-prizrenskom eparhijom finansiramo razne projekte — od renoviranja škola pa do farmi. Vodimo decu sa Kosmeta na more… Svi ti projekti utiču na život tih ljudi dole i te dece. Svake godine organizujemo više konvoja humanitarne pomoći. Mi, Francuzi, idemo tada na lice mesta, da uručimo pomoć svakom detetu, porodici i da na taj način pokažemo našu solidarnost sa njima. Time im pokazujemo da nisu sami i da mogu da računaju na nas.
Ko su vam donatori?
— Gotovo 98 odsto su Francuzi. Jedan deo čine Srbi iz Francuske. Imamo preko 10.000 donatora. To su pojedinci, sa malim donacijama, ali zahvaljujući ovako velikom broju možemo dosta da uradimo. Sem toga, oni su nam garancija da smo potpuno slobodni da realizujemo projekte koje želimo.
Da li ste uspeli da nekoga od prijatelja koji je bio skeptik po pitanju Srbije i Kosova preobratite?
— Moji prijatelji koji nikada nisu bili na Kosovu kao da znaju Srbiju i Kosovo jer sam im pokazivao slike, snimke, čak pozajmljivao i knjige da se upoznaju sa situacijom. Zahvaljujući internetu, danas je lako doznati šta se dešava u svetu, pa i u Srbiji ili na Kosmetu, tako da oni koji su dovoljno radoznali imaju danas bolju predstavu nego pre 15 godina.
Šta Vam danas najviše smeta na Kosovu?
— Ono što ne zavisi od nas. Bezbednost i ekonomska situacija. Ljudi žive izolovano, ponekad ih napadaju u njihovim kućama. Skoro svakog meseca u Klini neko od starih ljudi je napadnut. Šta protiv toga možemo? Oni žive u strahu. Nas jedino teši to što možemo u jednom selu za 40 đaka renovirati školu, ili za 10 ljudi obezbediti posao. To je ono na šta hoćemo da se usmerimo, da oživimo te krajeve na ovaj način.
Da li sarađujete sa nekom organizacijom van Francuske?
— U Španiji i Italiji smo pomogli osnivanju sestrinskih organizacija i ponosan sam da kažem da su one danas samostalne i uspešno rade. Vodili smo ih na teren kako bi napravili prve misije i mi smo zadovoljni jer je pored pomoći koju nose i to dokaz da su Evropljani zainteresovani za tu temu i da su zainteresovani za Srbe na Kosovu i Metohiji.
Da li ste pokušali da političkim sredstvima prikažete nekome u EU situaciju na Kosmetu u vezi sa Srbima?
— Više puta sam bio u Evropskom parlamentu kada su bile konferencije o Balkanu vezane za Kosovo i tamo sam izneo ono što sam video na licu mesta i rekao šta je potrebno da mi kao Evropljani uradimo da bi se poboljšala situacija za Srbe na Kosovu.
Da li ima nekih država koje više, to jest bolje, razumeju situaciju Srba na Kosmetu?
— U svakoj državi postoje ljudi koji su skloni Srbima i drugi koji nisu. Najteže je čoveku da prepozna ko mu je prijatelj a ko nije.
Koji deo Kosmeta nosite u srcu?
— Volim Gračanicu, Visoke Dečane. Sa njihovim monasima imamo odlične odnose. Zanimljivo je da su oni potpuno izolovani od sveta, ali ga često vide jasnije nego mi koji živimo u tom svetu. Volim i manastir Draganac, koji je izolovan u šumi na brdu. Taj manastir je pravi dragulj.
Kako gledate na pokušaj Prištine da prisvoji srpske manastire?
— Srbija mora vrlo pažljivo da prati tu situaciju, jer to je od suštinskog značaja. Jer ako ta kulturna baština bude prisvojena — onda bi oni imali sve. Političku moć i sad čak i kulturu, istoriju… Srbija treba da se time vrlo ozbiljno pozabavi, jer kada nemate više političke moći, suvereniteta, kultura je ono što vam preostaje. Srpska država nije pet vekova postojala za vreme Turaka, ali je srpska kultura bila prisutna. Ona se prenosila iz generacije u generaciju i zato je Srbija mogla da se preporodi. Kulturna baština na Kosovu i Metohiji je od suštinske važnosti.
Ako Srbija sada uspe da sačuva svoje kulturno dobro na Kosmetu, da li će joj to pomoći da jednoga dana povrati i potpuni suverenitet nad Kosmetom?
— Ne znam, ali ako izgubi sigurno će biti mnogo teže.
