„Ovde nešto nije u redu“, pomislila je Jeni Ligtemberg, apotekarka u čuvenoj bolnici „Valerijus“ u Amsterdamu gledajući TV dnevnik. „U Bosni ratuju tri naroda, a samo su Srbi svima krivi za sve. Samo su njima uveli sankcije“.
Kada je potpisala rešenje o penzionisanju, odlučila je da odloži dugo čekano uživanje u slobodnom vremenu, ostavi decu i unuke i da ode u Bosnu na tri nedelje. Da vidi ko su ti Srbi, šta rade, koji je njihov cilj i zašto ih ceo svet predstavlja kao zločince.
„Na Palama smo tada živeli u nekoj vrsti pakla“, priča za Sputnjik akademik. Mirko Šošić, tadašnji hirurg u improvizovanoj ratnoj bolnici „Koran“, smeštenoj u nekadašnjem mestu uživanja Sarajlija, luksuznom hotelu.
Borbu za život svakog ranjenika opisala je u svom ratnom dnevniku gospođa Jeni, zadivljena herojstvom, etikom i dobrotom srpskih lekara koji su operisali na improvizovanim hirurškim, a ponekad i na bilijarskim stolovima. Pisala je o potresnim prizorima stradanja vojnika i civila, o životu u surovoj ratnoj svakodnevici.
22. APRIL 1994.
Običan radni dan, tako smo mislili dok sirene nisu najavile novu nesreću; šest povređenih, jedan umire. Ostali, srećom, nisu teško ranjeni. Rojters želi intervju. Pristajem pod uslovom da se stvari ne izvrću i da se piše pošteno, onako kako govorim. I da ne zaborave da prenesu kako sve bolnice u Republici Srpskoj zaslužuju Nobelovu nagradu za improvizaciju. Ponovo sam otišla rano na spavanje. 48 ranjenih u četiri dana, to su drame za njihovu porodicu, države, za ljudski rod.
„Smestili smo je u veliku porodicu Marinković, bili su tu deda i baka, sin, snaha, unuci. Tu se osećala predivno, živela s njima, hranila se. Ali je onda otkrila nešto što ju je strašno pogodilo, postidela se. Po srpskom doživljaju gosta, njoj su dali najbolju sobu, deda i baka su se zbog nje premestili. Istovremeno, želela je da što više bude uz ranjenike, da bude korisna, zato je insistirala da se preseli u bolnicu. Tu želju smo morali da joj ispunimo“, priseća se najbolji prijatelj gospođe Jeni, doktor Šošić.
Bolnica „Koran“ o kojoj Ligtenbergova najčešće piše u dnevniku zapravo je paradigma za mnoge ratne bolnice koje su tada postojale na teritoriji Republike Srpske. Gospođa Jeni boravila je u mnogima, dobrovoljno je pratila ranjenike koje su prevozili u druge bolnice preko delova Bosne pod ratnim dejstvima. Nije se plašila granata. Ali je ipak najviše volela da pomaže svom timu na Palama.
„Sedela je satima ispred operacione sale, donosila nam supe, posebne supe koje je kuvala za nas, čajeve i sokove. Neko bi rekao da je to logistika ili podrška, a mi smo je osećali kao deo hirurškog tima. Nije htela da ide da spava dok mi operišemo noću. Njeno ’dežurstvo‘ je bilo mnogostruko“, kaže doktor Šošić.
4. JUL 1995. Najava događaja u Srebrenici
Uskoro će da se desi nešto prljavo što će odjeknuti kao grom i dati novi preokret ovom ratu, u kojem će se rat nazvati mirom. Zavera između Amerike i Izetbegovića, rekao mi je moj posetilac iz Plavih šlemova. Kasnije sam imala priliku da dođem do još nekih informacija. Sve sam to morala da prežvaćem sama sa sobom i da o tome ćutim… Sve što mi je danas rekao zvuči kao loš predosećaj.
Gospođa Jeni nije govorila srpski, umela je da kaže „zdravo, kako si“, kažu, to je delovalo smešno. Ali kada bi dovezli teškog ranjenika, bdila bi nad njim u intenzivnoj nezi i tešila ga. Nije znala jezik, ali je nalazila način, govorila gestovima, rukama, mimikom. Svi su je razumeli, i ona je razumela njih. Tešila je njihove žene, očeve i majke.
Zahvaljujući kontaktima sa holandskim pripadnicima mirovnih snaga, gospođa Jeni dolazila je do poverljivih informacija. U dnevniku su zapisi o događajima na Markalama, u Srpskoj Krajini, a 4. jula 1995. otkriva tajnu informaciju o zapadnjačkom učešću u projektovanju predstojećih događaja u Srebrenici. Zbog svega toga gospođa Jeni nije imala mira, pisala je nizu svetskih političara — Van den Bruku, Klintonu, Olbrajtovoj, ministrima i pravnicima u holandskoj Vladi.
Iako je u Bosnu došla na tri nedelje, da isporuči lekove koje je prikupila po bolnicama u Holandiji, gospođa Jeni je na Palama ostala skoro tri godine, do kraja rata. Za to vreme ušla je u gotovo svaku kuću na Palama, pružala je utehu svima, a stigla je i da ispuni sebi davnu želju, da vidi Beograd.
„Nikada nam nije rekla da je odlučila da ostane, tek kasnije smo saznali da joj je istekla viza i da tim povodom ništa nije preduzela. Nije želela da nas opterećuje. Smatrala je da je ona humanitarni radnik, da mora da ostane. Tek posle dve godine smo saznali da je na Palama faktički ilegalno, kada je morala u Holandiju po humanitarnu pomoć. Uhvatila nas je panika, kako da se vrati, mora da pređe dve granice. Rekao sam joj, Jeni, zaboga, kršiš zakone! A ona je rekla: ’Pa šta, ja ovde činim dobre stvari‘“, priseća se s osmehom profesor Šošić.
Ovaj važan istorijski dokument, ali i toplo lirsko delo, na njen zahtev, priredio je i izdao „njen najbolji prijatelj sa Pala“, sagovornik Sputnjika, dve decenije posle ranih sukoba. „Ratni dnevnik Pale 1993-1995.“ objavila je izdavačka kuća „Svet knjige“ iz Beograda u saradnji sa Akademijom nauka i umjetnosti Republike Srpske i Matične biblioteke Istočno Sarajevo.
Jeni Ligtemberg je Arčibald Rajs našeg vremena, brutalno iskrena, ali ne i nemački hladna i zapovedna kada nas opisuje, ona je žena, majka i baka, i ponekad na Srbe gleda kao na nestašno dete sa svim emocijama majčinskog instinkta. Gospođa Jeni zbog Alchajmerove bolesti danas ne uživa u penziji onako kako je planirala. Nije mogla da prisustvuje promociji svog dnevnika u Republici Srpskoj i u Beogradu, a u Holandiji niko nije želeo da ga štampa. Danas se malo čega seća, u bolesti mešaju se likovi koje je tokom života i bogate karijere srela, ali joj i sada, dok još budna odsutno luta, možda već po carstvu nebeskom, pomen imena doktora Šošića i kolega sa Pala izmami osmeh.
JANUAR 1996. Pred rastanak
Koferi su mi spakovani. Nadam se da je ova neutemeljena mržnja prema Srbima malo splasnula. Politika Amerike i NATO-a zasniva se samo na tome da Rusiju sateraju u ćošak, da stvori jaz između Istočne i Zapadne Evrope i da spreči njihovo ujedinjenje… Bosanski Srbi su u ovom ratu dokazali da imaju KARAKTER i da veruju u pravdu. To je sjajan narod, fizički i mentalno beskrajno snažan, ali ni pravda ne pomaže protiv nadmoći đavolskih sila.
