Planovi Kosova u 2018. godini više su nego ambiciozni — stolica u Ujedinjenim nacijama, dobijanje statusa kandidata za pristupanje Evropskoj uniji i priznanje kosovske državnosti od strane Srbije.
Kosovo u 2017. godini, može se slobodno reći, doživelo najveću međunarodnu političku stagnaciju. Utoliko pre, u godini kada „proslavlja“ deset godina od proglašenja nezavisnosti, od međunarodne zajednice očekuje i nagradu, jer apatija koja vlada među građanima Kosova, lako bi mogla da se pretoči u nemire koje prištinske vlasti ne bi mogle više da kontrolišu.
Delom zbog toga, mada mnogo više zbog činjenice da polako ali sigurno odlaze, ne u drugi, već treći plan zapadnih država, Kosovo će morati da proguta i nekoliko žaba ako želi nagradu.
Prva i najveća žaba svakako je Specijalni sud Kosova na kome bi trebalo da budu tretirani zločini koje su teroristi OVK počinili nad Srbima krajem rata na Kosovu. Optužnice koje sud namerava da podigne protiv „albanskih heroja“ podići će mnogo prašine na Kosovu, ali svakako neće izazvati cunami, kako se to dâ čuti od zagovornika koji su počeli sa potpisivanjem peticije za ukidanje ovog suda.
Ko će biti na tim optužnicama, umnogome će odrediti politički kurs Prištine. Jer ako se na klupi prozvanih nađe zaista i ime Hašima Tačija, izvesno je da bi na njegovo mesto mogao da zasedne sadašnji ministar spoljnih poslova Badžet Pacoli. Po onome što se od ranije zna, ovo je i bio uslov Pacolija da pomogne Ramušu Haradinaju da oformi Vladu. Ovo će naravno važiti samo u slučaju da se Kadri Veselji, koji je nasledio Tačija na čelu stranke PDK-a i koji je koalicioni partner Haradinaja, ne nađe na istoj listi kao i Tači. Ovaj začarani krug govori umnogome o složenosti situacije koja vlada na unutrašnjoj političkoj sceni Kosova.
Vojska Kosova, odnosno transformacija BSK u oružane snage Kosova, izvesno je da će se desiti, jer Hašim Tači namerava da na desetogodišnjicu u februaru ulicama Prištine on kao glavnokomandujući bude taj, kome će bivši pripadnici OVK ponovo, kao nekada, salutirati. Po svemu sudeći, da bi i vuk bio sit, a ovce na broju, ova transformacija će se najverovatnije desiti vrlo jednostavno — promenom imena.
Vizna liberalizacija koju je Priština očekivala da će od EU dobiti „preko kolena“ kao što je to bio slučaj sa SSP-om, najverovatnije će biti omogućena Kosovu, ali samo ako kurs oko demarkacije granice sa Crnom Gorom ne krene u drugom smeru od sadašnjeg i to ne zbog toga što je do toga stalo Podgorici, već zato što je definisanje granica zahtev NATO-a, koji je protekle godine primio i Crnu Goru u svoje redove.
Ubacivanje ili, kako kažu, vraćanje američkog elementa u pregovore koje sa Beogradom i Prištinom vodi Evropa, za sada je izvesno samo retorička stvar, jer bi, uz malo nepažnje, ceo proces pregovora mogao opet da se vrati pod UN, što Priština nikao ne bi želela.
Tači, koji već nekoliko meseci radi po preporuci mentora iz Amerike na procesu etničkog pomirenja u okviru Komisije koju je osnovao, u godini koja je pred nama namerava da je podigne na viši nivo, čiji epilog bi bio Međunarodna konferencija o pomirenju Srba i Albanaca na Kosovu, a koja bi bila održana u sedištu Ujedinjenih nacija u organizaciji Amerike i Albanije.
Iz ovoga proizlazi da su kosovski lideri podelili zadatke — Tači će raditi sa Amerikom, a Haradinaj i Pacoli sa Evropom. Tači je sebi, inače, za ovu godinu dao zadatak i da „uspostavi odnose sa Ruskom Federacijom uprkos njihovom stavu o Kosovu“, jer smatra da ima prostora za ekonomski saradnju. Šta to praktično znači, nije objasnio.
Spoljna politika biće glavna politika za kosovske lidere. Hrvatska je država na koju računaju da im bratski pomogne u blokiranju Srbije na svakom koraku na njenom evropskom putu, svaki put kada Priština ne bude zadovoljna svojim napretkom. O tome je već načinjen „plan“ koji su hrvatski i kosovski političari do tančina već usaglasili.
Dobijanje članstva za kandidaturu za EU, put je kojim bi Kosovo sebi na najbrži način obezbedilo članstvo u NATO- u, a tu pomoć prijatelja imaju sa dve strane iz regiona —Albanije i Crne Gore. Bitne stvari koje se Priština mora po svaku cenu otarasiti 2018. godine jesu Srbija i ZSO.
Drugim rečima, Briselski sporazum koji je potpisan sa Beogradom, a koji nije sa njihove strane ispoštovan, jer Zajednica srpskih opština nije formirana. Ovo je ujedno i najveća prepreka na koju Priština nailazi. Koju će taktiku primeniti, videće se posle započetog unutrašnjeg dijaloga o Kosovu u Beogradu. Odnosno, do iznošenja strategije Beograda.
Ishod kojim bi Priština bila zadovoljna jeste da Beograd „prećuti“ da priznaje Kosovo, tako što će parafirati sporazum o normalizaciji odnosa, nadaju se, uz pritisak iz EU, kojim će se Kosovo „osloboditi“ sputavanja Beograda. Plan koji imaju „za dan posle toga“ jeste da zatraže izmenu Rezolucije 1244 na osnovu realnog stanja na terenu, preimenuju misiju Unmika, a misiju Euleksa — pošalju kući.
Međutim, da li će im sve to kako su isplanirali ići za rukom, umnogome će zavisiti ne samo od međunarodne klime, već i od kosovskog unutrašnjeg političkog pitanja. Jer, ukoliko stvari sa Specijalnim sudom krenu po „zlu“ kojim slučajem — kredit koji Kosovo ima kod međunarodne zajednice, mogao bi da bude ukinut.
