Specijalne snage u sastavu Ministarstva unutrašnjih poslova SSSR formirane su u okviru sveobuhvatnih priprema za Olimpijske igre 1980. godine, koja je bila održana u Moskvi. Svetska zajednica tada je još i te kako dobro pamtila košmar sa Olimpijskih igara u Minhenu 1972. godine, kada je poginulo 11 izraelskih reprezentativaca. Sportisti su postali žrtve terorista, između ostalog zato što nemačka policija u svojim redovima nije imala specijalnu službu za borbu protiv terorizma.
Prvi sovjetski specijalci su bili odabrani iz redova Odvojene motorizovane divizije za posebne operacije. U početku je malo više od 100 pripadnika prošlo obuku. Najvažniji zahtevi za buduće specijalce bili su odlična fizička sprema i psihička stabilnost. Tokom obuke najpre se uvežbavalo oslobađanje talaca. Odred je 1978. godine dobio i svoj glavni simbol — beretke boje krvi.
„Pripadnici specijalnih snaga oduvek su doživljavali da je to boja krvi i upravo su taj smisao u taj odred založili njegovi osnivači. Kada je tek bila formirana ta jedinica, mi, tada mladi oficiri, svi smo potajno maštali da postanemo deo nje, iako to uopšte nije bilo jednostavno. Odabirani su najbolji“, kaže za Sputnjik Aleksandar Bugaev, predsednik Udruženja veterana specijalnih snaga „Bratstvo Vitez“.
Berete boje krvi kasnije su postale deo uniforme i nekih drugih jedinica unutar MUP-a. Na inicijativu Sergeja Lisjuka, komandanta „Viteza“ i heroja Rusije, bereta je postala najvažnija odlika specijalnih jedinica. Do danas je pravo da nosi beretu krvi ostalo rezervisano samo za pripadnike jedinice koji su prethodno prošli veoma ozbiljne ispite psiho-fizičke izdržljivosti.
Prva operacija u kojoj su pripadnici elitne jedinice „Vitez“ učestvovali bilo je regulisanje nereda u Severnoj Osetiji tokom oktobra 1981. godine. Već nakon dva meseca „vitezovi“ su uspešno oslobodili taoce u gradu Sarapulu, u tadašnjoj sovjetskoj republici Udmurtiji (danas ruska republika). Pripadnici specijalne jedinice „Vitez“ učestvovali su 1986. godine u oslobađanju putnika iz aviona u ruskom gradu Ufi, koji su oteli teroristi. Oslobađanje je trajalo svega 8 sekundi, a od više od 80 talaca, samo jedna osoba je poginula tokom akcije. Ipak, zaista aktivan period za tu jedinicu počinje krajem osamdesetih godina 20. veka, kada počinju da iskre etnički konflikti na granicama SSSR-a.
Aktivne devedesete
„Najozbiljniji izazov i ispit efikasnosti za specijalce MUP-a u to vreme je bio konflikt u Nagorno-Karabahu. Čitav region je bio poput nagazne mine, nikad se nije znalo gde će i šta eksplodirati. Specijalne snage su učestvovale u razoružavanju ilegalnih vojnih formacija, pratile konvoje, dežurale na različitim ključnim tačkama i zajedno sa lokalnim organima hapsile kriminalce“, seća se Aleksandar Bugaev.
U kontekstu dešavanja 1989. godine, specijalne jedinice MUP-a su postale značajno brojnije. Nakon raspada SSSR-a, pripadnici „Viteza“ najčešće su išli na Severni Kavkaz. Od deset pripadnika „Viteza“ koji su postali heroji Rusije, osam je dobilo najviše državne nagrade za podvige koje su postigli u Čečeniji i Dagestanu. Nažalost, četvorica specijalaca su posthumno odlikovana.
Operacije koje se i danas su pamte su akcija u selu Pervomajsko, deblokiranje jedinice „Rosič“ koju su prethodno opkolili teroristi u okolini Bamuta u Čečeniji. Najteži zadatak je bila borba u Nožaj-Jurtovskom regionu Čečenije, kada su tokom razmene vatre sa militantima u maju 1995. godine poginula četvorica specijalaca, a osmorica ranjena.
Jedinica „Vitez“ je 2008. godine, nakon spajanja sa jedinicom „Rus“ dobila novo ruho i ime: 604. Centar za specijalne operacije unutrašnje vojske MUP Rusije. Specijalne snage su počele da praktikuju i nove zadatke, od deminiranja, do alpinističkih i ronilačkih priprema. Specijalne snage imaju i svoju avijaciju koju čine bespilotne letelice. Centar broj 604, i dalje poznat pod popularnim imenom „Vitez“, ušao je u sastav Rosgvardije. Veterani su uvereni da je pripadnicima „Viteza“, bez obzira na sve izazove kroz koje je prošla jedinica, pošlo za rukom da očuvaju sve ono najbolje što su osnivači ugradili u temelje formacije još krajem sedamdesetih godina prošlog veka.
„Tradicija i duh, kao i iskustvo ’Viteza‘, bez svake sumnje su očuvani. Starije kolege predaju svoja znanja i veštine mlađim generacijama. Ako očuvamo ovaj kontinuitet, nema brige za nas“, zaključuje Bugaev.
