A ako pitate Islanđane da li oni zaista postoje, od većine ćete dobiti prek pogled i jedno glasno „Da“.
Naime, 54 odsto Islanđana veruje u njihovo postojanje. Njihovo verovanje da se „dobri ljudi“ i dalje kriju među stenama navelo ih je da čak promene i svoje urbanističke planove kako ne bi gradili puteve i naselja na mestima gde žive vilenjaci.
Stanovnici malog mesta Habnarfjerdir, u blizini prestonice Rejkjavika, svoj gradić smatraju prestonicom vilenjaka.
Postoje i ture tokom kojih vodiči turistima pokazuju poznate lokacije gde vilenjaci žive, uključujući i veliku stenu Hamarin, dom kralja i kraljice vilenjaka. Zbog te stene, pre petnaestak godina preusmeren je put, da vilenjaci ne bi bili uznemireni.
U obližnjem Kopavoguru, jedna deonica puta je sedamdesetih godina morala da bude sužena sa dve na samo jednu traku, pošto su se građevinske mašine neprekidno kvarile u pokušaju da unište stenu u kojoj, verovalo se tada a veruje se i danas, žive vilenjaci.
Stena je i dalje tu, iako se ne zna da li su i dalje tu njeni stanari.
U istom gradiću, sredinom ′90-ih, operater buldožera Hjortur Hjartarson zamalo je upao u nevolju kada je pokušao da, zbog izgradnje groblja, sruši poznato vilenjačko brdo.
Ako je verovati lokalnom stanovništvu, tokom zime su najveće šanse da vidite vilenjake. Tokom Božića i novogodišnje noći, vilenjaci su u potrazi za novim domom.
Umesto Deda Mraza, Islanđani imaju vilenjaka Jula Ladsa, tačnije 13 njih koji svima donose veselje i poklone.
Ukoliko u ovoj maloj zemlji želite da saznate još nešto o vilenjacima, možete čak i da pohađate kurs u Školi vilenjaka, koja se nalazi u prestonici Rejkjaviku.
