Dinastija Nemanjića obeležila je srpski srednji vek tako da je ono što je bilo pre nje praktično prepušteno zaboravu. Ko su bili srpski kneževi u periodu pre nego što je Stefan Nemanja došao na vlast i pre nego što su njegovi potomci, pre 800 godina, stvorili najmoćniju srpsku državu koja je ikada postojala?
O tome piše Duško Lopandić u knjizi „Letopis velikih župana“.
„Moja knjiga posvećena je Srbiji 12. veka. Jedan deo te istorije prilično je poznat — poslednja trećina tog veka, od 1166, kada je Stefan Nemanja postao veliki župan. Ali onaj period pre toga posebno me je zaintrigirao. Sebi samom sam postavio 1212 pitanja šta se dešavalo pre toga. Prosto je nemoguće da je takva jedna svetla civilizacija kakva je bila nemanjićka Srbija nastane ni iz čega. U traženju te prenemanjićke Srbije naišao sam na vrlo zanimljive likove i zanimljive priče“, kaže Lopandić.
Otkako su se doselili na Balkan, Srbi su imali više država, nastavlja Lopandić, više dinastija smenjivalo se u njima. Od posebnog značaja bila je dinastija koja je vladala Dukljom, današnjom Crnom Gorom. Oni su pre Stefana Prvovenčanog poneli kraljevsku titulu, a najznačajniji među dukljanskim kraljevima bio je Bodin, kaže Lopandić.
„Bodinova država je, pored Duklje, obuhvatala i delove današnje Albanije, Rašku, Bosnu, tako da je bila vrlo značajna država. Bodin je interesantan i po tome što je pokušao da proširi svoju vlast i na prostore Makedonije. Učestvovao je u jednom ustanku u Makedoniji protiv Vizantije. On je, dakle, bio figura od regionalnog značaja. Imao je savezništva sa Normanima, vladarima Sicilije“, kaže Lopandić.
Dvanaesti vek bio je vek uspona Evrope — unapređen je način poljoprivredne proizvodnje, broj stanovnika je rastao, vođeni su krstaški ratovi, a na političkom planu stvarane su široke koalicije među evropskim državama, u kojima su učestvovali svi, od Kijevske Rusije i Vizantije na istoku, do Francuske i Engleske na zapadu.
U ta zbivanja bile su uključene i srpske zemlje. Kralj Bodin u Rašku, kažu retki pisani izvori iz tog perioda, šalje dvojicu upravitelja — Marka i Vukana. Vukan će postati veliki župan i osnivač dinastije Vukanovića, čije tragove pronalazimo širom Evrope.
„Posle Bodinove smrti dolazi do opadanja Duklje, ona potpada pod vlast Vizantije. Raška postaje nezavisnija, s jedne strane bila je podređena Vizantiji, a s druge strane je u savezništvu sa Ugarskom. Da je to bilo tako, imamo indirektne podatke da je jedna od najznačajnijih ličnosti raške dinastije bio Uroš. Uroš je inače ime mađarskog porekla. Na mađarskom ’ur‘ znači gospodin. Pretpostavlja se da je to ime došlo, bilo zbog bračnih veza između dve vladarske porodice, bilo zato što su se raški vladari sklanjali u Ugarsku“, objašnjava Lopandić.
Za vreme Vukana u Raškoj se diže veliki ustanak protiv Vizantije, a njegovi naslednici Uroš Prvi i Uroš Drugi takođe vode borbu za slobodu protiv Vizantije.
Nekoliko velikih bitaka vodili su Srbi protiv Vizantije, a najpoznatija je bila ona koja se dogodila u okolini današnjeg Valjeva. Vizantijsku vojsku predvodio je lično car Manojlo Prvi Komnin, jedan od najznačajnijih vizantijskih vladara toga doba, kaže Lopandić.
Raški vladari bili su u porodičnim odnosima sa ugarskom kraljevskom kućom, a najpoznatiji Srbi na ugarskom dvoru bili su ugarska kraljica Jelena i njen brat Beloš.
Župan Uroš Prvi udao je svoju kćer Jelenu za ugarskog kralja Belu Drugog Slepog. Gubitak očinjeg vida u to doba nije bila preporuka za budućeg vladara. Bela je oslepljen kao dečak u dinastičkim sukobima između Arpadovića, mađarske kraljevske dinastije.
Verovalo se da tako osakaćen Bela neće moći da zauzme presto. Niko od njegovih suparnika, međutim, nije računao da će Belina žena biti tako sposobna i moćna. Jelena je bila ta koja je bila stvarni vladar Ugarske. Da bi obezbedila presto svoga muža za potomke, Jelena je sazvala sabor plemića u Aradu, gde su njeni ljudi izvršili pokolj onih plemića koji su u potaji spremali zaveru protiv slepog kralja.
Sabor u Aradu održan je početkom 1132, a jedna hronika opisuje događaj. Kada je kralj Bela seo na presto, pojavila se i kraljica Jelena okružena decom i obratila se skupu:
„Čujte svi naši verni plemići i pučani, stari i mladi, bogati i ubogi, čujte! Svakome je od vas Bog udelio očni vid; zašto je kralj i gospodin naš lišen očiju? Ko je počinio to zlo? Kažite mi i osvetite nas, pogubite krivce!“, uzviknula je Jelena, a njeni ljudi, već spremni, poleteše i pohvataše one koji su nekada savetovali da se kralj Bela oslepi.
Tako je pogubljeno 68 velikih mađarskih plemića, a njihove porodice su lišene poseda, piše Lopandić u „Letopisu velikih župana“.
Kraljičina desna ruka bio je njen brat Beloš, koji je sa njom došao iz Raške i koji će obeležiti ugarsku i evropsku politiku toga doba. Beloš je u Ugarskoj poneo titulu palatina, poglavara izvršne vlasti, sličnu današnjoj funkciji premijera, kaže Lopandić.
„Imao je još i titulu vojvode, kao i titulu bana Hrvatske. On je bio jedan od prvih poznatih hrvatskih banova pod ugarskom vlašću. Interesantno je da je on bio Srbin. Ugarska je tada bila centralna zemlja oko koje su se mnogi otimali, ali zemlja koja je bila relativno moćna. Recimo, Beloš je stupio u porodične odnose sa vladarima Kijevske Rusije i zapisano je da je poslao šest ili sedam pohoda u oblasti oko Kijeva da bi pomogao svojim rođacima u dinastičkim borbama. Jelena je imala kćer Sofiju koja je bila verena za nemačkog cara, a druga kćer kojoj je sačuvano ime, Marija, bila udata za vladara Moravske“, opisuje Lopandić Beloševe i Jelenine dinastičke veze.
Još jedna od kćeri raških vladara bila je udata za jednog velikog venecijanskog plemića i samo ako pogledamo te veze, možemo da dođemo do zaključka koliko su veze između tadašnjih evropskih država bile značajne, kaže Lopandić.
Beloš je oko dve decenije bio neprikosnoveni vladar Ugarske. Nekoliko puta sprečio je da kralj Bela bude svrgnut sa prestola. Nakon Beline smrti kralj je postao njegov i Jelenin sin Geza, ali pošto je bio maloletan, Jelena je kao regent vladala u njegovo ime, a Beloš je bio pravi vladar Ugarske, kaže Lopandić.
