Posle groteskno-tragične predstave, koju je Haški tribunal priredio 29. novembra za kraj svog rada, Savet bezbednosti UN, kao poslodavac haških sudija, doneo je odluku da arhiv ovog međunarodnog suda, osnovanog 1993. godine, pripadne Ujedinjenim nacijama.
Ova odluka nije problematična samo sa srpskog stanovišta, jer arhiv Haškog tribunala sadrži ogroman broj dokumenata, od kojih su neki strogo poverljivi dokumenti koje su države bile u obavezi da dostave Tribunalu.
Pored toga, mnogi artefakti koje su haški istražitelji sakupili na terenu uništeni su greškom Tribunala, što navodi na sumnju da i mnogi dokumenti mogu da dožive sličnu sudbinu.
Značaj da dokumenta pohranjena u Haškom tribunalu budu sačuvana je višestruk, kaže kolumnistkinja magazina „Nedeljnik“ Ljiljana Smajlović. Neophodno je da Haški tribunal Srbiji vrati strogo poverljive dokumente.
„Mi smo neke od tih dokumenata ustupili Haškom tribunalu, svi znamo da smo ih ustupili zato što smo politički ucenjivani, da nećemo napredovati u integracijama dok Hagu ne damo sve dokaze kojima bi mogao da optuži naše predsednike i naše generale. Prema tome, mi smo ustupili neke dokumente za koje bi bilo veoma važno da ih Hag ne podeli sa Sarajevom ili Zagrebom“, kaže Smajlović.
Međutim, mnogo je važnije, kaže ona, da istoričari, pravnici i novinari imaju nesmetan pristup dokumentima pohranjenim u arhivu Haškog tribunala.
„Uverena sam da će istorija o nama suditi blaže nego što su sudili Teodor Meron i Karmel Ađijus. Verujem da će budući istoričari i pravnici, kada budu čitali Brionske transkripte, odlučiti da su ti transkripti ipak dokaz da je Franjo Tuđman hladno, proračunato, zločinački, planirao da protera Srbe, iako je Teodor Meron odlučio da se taj zaključak nikako ne može izvesti“, kaže Smajlović.
Podsećamo, krajem jula i početkom avgusta 1995. godine, Franjo Tuđman je na Brionima održao sastanak sa hrvatskim političkim i vojnim vrhom, na kome je planirano proterivanje većine srpskog naroda sa teritorija koje su činile Republiku Srpsku Krajinu.
„Da nanesemo takve udarce da Srbi praktično nestanu, odnosno da ono što nećemo odmah zahvatiti da mora kapitulirati u nekoliko dana. S tim što sam rekao i ovo što smo kazali, da im ovdje treba dati izlaza da mogu… Jer, važno je da im ti civili, da pođu, pa će onda i vojska, i kada kolone pođu, to djeluje psihološki jedni na druge… Jedan letak ovako, znači opće rasulo, pobjeda Hrvatske vojske uz podršku svijeta itd. Srbi, vi se već povlačite preko itd. a mi vas pozivamo da se ne trebate povlačiti, mi vam jamčimo… Znači, na taj način im dati put, a jamčiti tobože građanska prava itd…“, rekao je Franjo Tuđman svojim političkim i vojnim doglavnicima tog leta na Brionima.
Haški sud je, međutim, ove Tuđmanove rečenice ocenio kao podizanje morala hrvatskim vojnicima, a ne kao podsticanje na udruženi zločinački poduhvat, a hrvatski generali optuženi za zločine nad srpskim civilima u operaciji „Oluja“ oslobođeni su svih optužbi.
Srbija će, kaže Smajlović, najviše izgubiti ako se haški dokumenti izgube, jer je Srbija, kako kaže, nepravično najgore prošla na haškim procesima.
„Njena uloga u secesionističkim ratovima najoštrije je osuđena, po mom mišljenju nezasluženo i zbog toga bi bilo važno da, na osnovu istih činjenica, istih argumenata i istih dokumenata, jednog dana o tome mogu da procene neki budući, ali i sadašnji istoričari i advokati“, kaže Smajlović.
Da je na mestu donosilaca odluka u Srbiji, Smajlović bi se, kaže, borila da Hag preuzme na sebe obavezu da se ljudima koji će istraživati arhiv dozvoli da imaju uvid, ne samo u, kako kaže, konačne proizvode Haškog tribunala, nego i u svaki dokument koji je u njega ušao.
„Pritom, mislim na iskaze koje su od svedoka uzimali istražitelji Haškog tribunala. Mislim da bi bilo veoma važno da možemo da poredimo sve iskaze koje su istražiteljima davali, recimo, albanski prognanici sa Kosova u Makedoniji u Albaniji. Da uporedimo razlike između onoga što su govorili u momentu kada su izašli i onoga što su govorili kada je suđenje počelo“, navodi Smajlović i dodaje su to vrlo važni momenti u proceni, koliko je sud bio pravičan i koliko je uzimao sve u obzir.
Haški arhiv je, prema mišljenju istoričara Predraga Markovića, jedina korist od, kako kaže, skupog, pristrasnog i besmislenog Haškog tribunala.
„Mnogo se govori o tom, fizičkom delu arhiva, ti papiri, dokumenti… U 21. veku to nije toliko bitno. Deo toga je već digitalizovano, tako da gde će biti papir od manjeg je značaja. A to što će za 50 godina biti u nekim državama, neke od tih država za 50 godina neće postojati. Tako da je za sada bespredmetno o tome razmišljati“, kaže Marković.
Markovićeva teza stoji, ali pod jednim uslovom — da dokumenti pohranjeni u arhivu Haškog tribunala budu sačuvani, svi do jednog. Da će se to desiti imamo razloga da sumnjamo, s obzirom da se već dogodilo uništavanje važnih artefakata.
Pre desetak godina javnost je saznala da je Haški sud uništio više od hiljadu artefakata koji se uglavnom tiču srebreničkog masakra, priča Smajlović.
„To su delovi kostiju, odeće i obuće, lična dokumenta ljudi koji su tu stradali, a samim tim i DNK žrtava. Kada su za to saznale porodice žrtava, oni su digli zasluženo veliku galamu. Tada je Hag, po mom mišljenju, veoma cinično, odgovorio da su oni imali pravo da to unište, jer su ti artefakti ugrožavali zdravstvenu situaciju ljudi koji su to čuvali“, kaže Smajlović.
Hag se tada pozivao na pravo suda da uništi neke dokumente, nastavlja ona. Međutim, istražujući, Smajlović je došla do saznanja da sud nema pravo da uništava dokaze.
U dramatičnim i vanrednim okolnostima, kao što su humanitarne katastrofe, postoji pravo da lekari ili nadležne službe izvrše ono što se zove asanacija terena — da uklone tela usled opasnosti od zaraze.
„Nije postojala nikakva opasnost da komad nečije kosti u Haškom sudu ugrozi zdravlje bilo koga u Hagu i to je stvarno krajnji cinizam“, kaže Smajlović.
Glavni tužilac Tribunala Serž Bramerc priznao je 2009. godine da je uništavanje dokaznog materijala bilo greška.
„Mene je strah da će greškom nestati mnogo toga iz Haškog suda, jer vidim da se sad govori o nekih deset miliona dokumenata. A Zdenko Tomanović, advokat Slobodana Miloševića, ispričao mi je da je samo u Miloševićevom slučaju, koji je jedan od više stotina slučajeva u Haškom tribunalu, tužilaštvo Miloševiću dostavilo više od milion dokumenata. Tomanović kaže da je i odbrana predala tužilaštvu oko 300 000 dokumenata. Prema tome, sumnjičava sam prema haškom sudu i imam razloga da budem sumnjičava. Oni su već bacali važne predmete i dokumente, a sa druge strane, ne verujem im ni koliko imaju dokaza“, kaže Smajlović.
Mogu li Ujedinjene nacije da sačuvaju sve dokumente Haškog tribunala ili ne, pod znakom je pitanja, kaže Marković, uz napomenu da to nije jedino mesto odakle će se crpeti istina o ratu u bivšoj Jugoslaviji.
„Bolje bi bilo da ih bolje čuvaju, ali mnogo je izvora, mnogo je strana na kojima se nalaze podaci. To je birokratski argument, sada nam fali taj papir. Jedan papir sigurno nije odlučujući za istinu“, kaže Marković.
Arhiv Haškog tribunala sasvim sigurno je zlatni rudnik za buduće istraživače i od njegove dostupnosti, odnosno nedostupnosti, zavisiće interpretacija istorije poslednjih (krvavih) godina bivše Jugoslavije.
Kao i sve što je do sada radio, odluka o tome da li će arhiv biti odmah dostupan ili ne, kao i gde će se dokumenti čuvati, dvosekli je mač. Neko će reći da nije dobro ako dokumenti odmah postanu dostupni istraživačima i da bi bilo bolje da prođe određeni period, kada bi istraživači prošlost tumačili sa određene istorijske distance.
Drugi će, pak, utvrditi da bi arhiv trebalo otvoriti odmah. Obe odluke mogu da kompromituju ionako već dovoljno iskompromitovanu instituciju, koja je osnovana kako bi doprinela pomirenju među Južnim Slovenima, a svoju misiju završila je neuspešno.
U svakom slučaju, treba se držati misli ruskog pisca Mihaila Bulgakova, koji u romanu „Majstor i Margarita“ kaže da rukopisi ne gore. Istina kad-tad mora da izađe na videlo.
