Prošla je stogodišnjica od Balforove deklaracije kojom je obećana država jevrejskom narodu na Bliskom istoku i nešto više od jednog veka nakon Sajks-Pikoovog (francusko-britanskog) sporazuma parafiranog u Sankt Peterburgu, uz odobrenje ruskog cara, kojim su skrojene doskorašnje granice na Arabijskom poluostrvu. Ova dva sporazuma nesumnjivo su uticala na razvitak situacije na Bliskom istoku, ali da li im je iz današnje perspektive rok trajanja istekao? I da li je sazrela ideja prekomponovanja moći na ovom konfliktnom području?
Bliski istok, smešten tamo gde se ukrštaju istočnjačka filozofija života, zapadna ideologija kapitala i religiozna crta fundamentalizma, čini sklop teško spojivih, ali i te kako prisutnih i koegzistirajućih elemenata na ovom području. Retko gde se može naći takva uskomešanost različitih naroda, religija i mišljenja skoncentrisana na relativno maloj površni. Gledano istorijski i bezbednosno, od druge polovine 20. veka pa sve do danas, to je najizazovnije područje i za najveće sile. Osim država Arabijskog poluostrva, kao centra zbivanja i preplitanja struja na području Bliskog istoka, nikako ne bi trebalo izostaviti Iran kao dominantu silu ovog regiona, pre svega zbog jake obaveštajne strukture i Hezbolaha (ispostava vojne moći u Libanu, Siriji, Jemenu i drugim zemljama). Sa druge strane, Izrael, kao zakleti neprijatelj Irana, ali strateški prijatelj SAD, u poslednje vreme pokušava da ima što bolje odnose i sa Rusijom, koja ima ključnu ulogu u Siriji i deluje kao posrednik u komplikovanim odnosima sa Iranom. Zatim, ne treba izostaviti dalji istok regije koju čine Pakistan, nuklearna sila, i Avganistan, „grobnica naroda“ pred kojom su i najveći padali.
Ne bi „bliskoistočni ples“ bio to što jeste da nema i onih moćnih — poput regionalne sile u usponu koja ima značajan uticaj na Evropsku uniju — Turske, zatim Francuske, kao spoljnopolitički i vojno značajne u Evropskoj uniji, još uvek zainteresovane za nekadašnje kolonije, pune nostalgičnih želja za moći kakvu je imala u vreme De Gola, i, konačno, najzainteresovanijih u vrtlogu odmeravanja moći — SAD i Rusije.
DAEŠ — konačni kraj ili novi početak?
Nakon juriša regionalnih i svetskih sila na Siriju, slično Berlinu 1945. godine, građanski rat se bliži kraju, dok se rešenje za ratom razorenu zemlju još ne naslućuje. Konfuzija rata u Siriji i igrača koji su više puta menjali strane koje podržavaju u građanskom ratu, čine čitavu situaciju veoma komplikovanom.
Nakon bezuspešnog pokušaja svrgavanja turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, odnosi SAD i Turske su u zahlađenju, nakon čega je zvanična Ankara podržala politiku Rusije u Siriji i prestala da pomaže DAEŠ-u. Setimo se da je tokom 2015. godine Turska bila na ivici vojnog sukoba sa Rusijom nakon obaranja ruskog aviona Su-25. S druge strane, Kurdi, koji su prvo dobijali pomoć od strane američkih trupa i bili glavni oslonac Obamine administracije, sada gube tu podršku. Verovatno iz straha da se dodatno ne zakomplikuje situacija sa Turskom, što zbog kupovine ruskog naoružanja, što zbog prelaska na stranu Irana i Rusije u sirijskom konfliktu, Turska preti da se značajno otrgne kontroli NATO-a, a to je poslednje što SAD žele u ovom momentu. U jednom momentu je kurdska nezavisnost bila gotovo izvesna, pa je čak i referendumom potvrđena u iračkom delu Kurdistana, međutim, nijedna sila se nije pozitivno izjasnila u datom momentu, sem Izraela, koji je podržao plebiscit za nezavisnost Kurdistana, na šta je zvanična Ankara burno reagovala. Problem Kurda je i problem njihove unutrašnje podeljenosti, i različitih aspiracija vladara u regijama koje zahvataju tursku, iračku i sirijsku teritoriju o budućoj državi.
Zalivski sukob moći
Na Arabijskom poluostrvu retko kad može da bude monotono — preplitanje interesa bogatih kraljevskih porodica, igre prestola, takmičenje u simbolima moći i naoružanju ne prestaju. Iako nema razlike u dominantnoj religiji, sunitskom islamu, među najvećim takmacima (Saudijska Arabija, Katar, Ujedinjeni Arapski Emirati, Bahrein, Kuvajt i Egipat, kao pridruženi član ovog regiona, sa druge strane Crvenog mora), bojazan jednih od drugih ne prestaje, kao ni borba za prestiž dominantnih porodica. Egipat je nekada predstavljao lidera među arapskim zemljama, kako vojno tako i politički, ali nakon „arapskog proleća“, Saudijska Arabija i zvanično preuzima tu ulogu.
Nekada najveći protivnik arapskog sveta — Izrael, ne čini se da je zadržao tu poziciju. Šestodnevni rat iz 1967. godine deluje nezamislivo iz današnje perspektive, baš kao što je i savezništvo između Izraela i Saudijske Arabije delovalo nezamislivo do pre samo nekoliko godina. Međusobno priznanje država očigledno nije najvažniji faktor ukoliko je obema stranama protivnik zajednički — Iran. Iran je danas ekvivalent opasnosti po Izrael koju je tokom 20. veka predstavljao Egipat. Šta se toliko značajno promenilo na poziciji moći i interesa i kakvi su odnosi i uloge svih „fakira“ bliskoistočnog začaranog kruga?
Sankcije prema Kataru koje traju već šest meseci, inicirane od Saudijske Arabije, imaju mnogo dublje razloge od navedenog pomaganja terorizma i saradnje sa Iranom. Mladi prestolonaslednik Saudijske Arabije princ Salman želi da pokaže svu svoju moć kako na unutrašnjem tako i na spoljnom planu. Sa hapšenjima članova svoje porodice i zaplenom imovine vredne desetine milijardi dolara stiče se reputacija, dok se odsečnim spoljnopolitičkim potezima stiče poštovanje. Međutim, otvorenost, kosmopolitizam i pragmatizam Katara u odnosu na Saudijsku Arabiju nije za potcenjivanje. Svetsko prvenstvo u fudbalu, kao insignija prestiža i moći, turizam, vlast nad svetskim brendovima, fudbalski klubovi, medijske kuće, avio-kompanije, pragmatičan odnos sa Iranom oko nalazišta polja gasa i nafte neki su od elemenata koji smetaju Saudijskoj Arabiji.
Blagi put liberalizacije, najave davanja većih prava ženama, otvorenosti prema svetu, pa do banalnih vesti, poput davanja državljanstva prvom robotu sa ljudskim sposobnostima, pojave su koje doskora nisu bile moguće u Saudijskoj Arabiji. Liberalizacija Saudijske Arabije je na pomolu, kako u pogledu tržišta tako i u pogledu vere. Državna naftna kompanija uskoro bi trebalo da izađe na svetsku berzu — planira se prodaja oko 5 odsto kompanije za 200 do 300 milijardi dolara. Deo tog novca biće uložen u izgradnju supergrada Neoma, koji bi povezao Aziju i Afriku, a procena vrednosti investicije je 500 milijardi dolara.
Adeti ili interes?
Zvanično pravilo u međunarodnim odnosima je interes, i to nije tajna, samo je danas to izraženije nego ikad pre. „Prijatelj mog prijatelja je i moj prijatelj“ najbolje opisuje situaciju, s tim što su na teritoriji Bliskog istoka prijatelji često varijabilni, dok je interes konstantan. Čiji?
Sadašnju geopolitičku situaciju Donald Tramp je nazvao „zatišjem pred buru“. Lako je znati odakle vetrovi duvaju ako imate mogućnost da tu buru i pokrenete. S druge strane, Vladimir Putin je za Bliski istok izjavio da je u pitanju „diplomatski maraton“. Oba predsednika su u pravu — odigrava se diplomatski maraton praćen burom, i podvig bi bio da se završi nenasilnim putem.
Jerusalim, u prevodu grad mira, tokom istorije bio je sve osim toga. Smatra se prestonicom sve tri glavne monoteističke religije: judaizma, hrišćanstva i islama. Odlukom predsednika Trampa, Jerusalim je i zvanično od SAD priznat kao glavni grad Izraela. To je vest ekvivalentna mitskom otvaranju Pandorine kutije. Pregovarački sto između Palestinaca i Izraelaca, koji je i pre ove odluke bio više instrument prisile nego konstruktivnog dijaloga, u budućnosti možda neće postojati ni kao opcija.
U međuvremenu, nešto pre donošenja ovakve odluke od strane američke administracije, koja se na neki način i očekivala, došlo je, u Kairu, do pomirenja Fataha i Hamasa, dve palestinske frakcije, jedne dominantne u pojasu Gaze, a druge na Zapadnoj obali. Još jedan od saveza koji bi bio teško sklopljen da nije zajedničkog neprijatelja.
Krv, suze i znoj
Nakon Drugog svetskog rata, čitavu oblast od Egipta do Avganistana možda najubedljivije opisuje Čerčilovo obećanje pred Drugi svetski rat: garancija za krv, suze i znoj. Međutim, na ovom terenu sve dodatno otežavaju ogromne količine novca i energenata, kao i verska pozadina, svakako najkomplikovanija u ovom delu sveta.
Diplomatske sposobnosti su se uvek brusile na Bliskom istoku: nekada je za izraelsko-palestinsko primirje bio zadužen Kisindžer, danas Trampov zet Džerard Kušner, verovatno više okrenut biznis principu negoli pronalasku faktora stabilnosti. Američka državna politika je našla zvaničnog protivnika sa druge strane Golfskog zaliva, u Iranu. Amerika okuplja značajnu koaliciju iza sebe, posredno vršeći pritisak i na Katar. S druge strane, predsednik Irana Hasan Rohani, Erdogan i Putin deo su koalicije koja se pita za teritoriju Sirije.
Perspektiva zahuktale situacije na Bliskom istoku se dalje komplikuje u svetlu poslednjih događaja. Poziv na treću intifadu (ustanak) od strane Palestinaca, razorni rat u Jemenu, Liban koji lako može da nastrada u sukobu Izraela i Irana i konačno neizvesna preraspodela sirijske teritorije. Svi ovi problemi nose visoke bezbednosne rizike, maraton je tek počeo, bure su na vidiku, epilog je neizvestan, ali, kao što je rečeno na početku, na Bliskom istoku ništa novo…
