Vest da su posle petogodišnje pauze, prošle godine ponovo porasli prihodi od prodaje oružja i vojne opreme, ovih dana je obišla većinu medija. Prema podacima Stokholmskog međunarodnog instituta za mirovna istraživanja, stotinu vodećih proizvođača oružja ostvarilo je ukupno 375 milijardi dolara prihoda, što je 1,9 odsto više nego u prethodnoj godini, od čega su 217 milijardi dolara ostvarile američke kompanije. Inače, udeo SAD i Zapadne Evrope u globalnoj prodaji oružja u 2016. godini iznosio je više od 82 odsto.
Među zapadnoevropskim državama, Britanci i Nemci beleže rast, a Francuzi i Italijani pad. Udeo ruskih kompanija u globalnim prihodima iznosio je 7,1 odsto. Zanimljivo je, pogotovo u svetlu krize na Korejskom poluostrvu, da su prihodi južnokorejskih kompanija porasli čak za 20 odsto.
Na šta ukazuju najnoviji podaci Stokholmskog instituta u situaciji kada se, moglo bi se reći, zatvara sirijsko ratno poglavlje, a potpaljuje staro-novo žarište na Bliskom istoku, odlukom američkog predsednika Donalda Trampa da Jerusalim prizna za prestonicu Izraela?
Sagovornik Sputnjika, spoljnopolitički komentator „Politike“ Miroslav Lazanski ističe da vojnoindustrijski kompleks jeste taj koji diktira mnoge političke događaje u svetu, ali da najnovije podatke o prodaji oružja ne bi, nužno, vezivao za pojedina žarišta.
„Prodaja oružja je najisplativiji biznis, posao u kojem se pare najbrže okreću i gde se stvaraju najveći profiti. To je nešto čega nijedna država ne želi da se odrekne i zakonomernost u toj prodaji oružja diktira taj trend rasta od dva odsto godišnje“, kaže Lazanski.
On slikovito navodi da, kao i konzerva hrane, i oružje ima rok trajanja i zato mora da se obnavlja, jer protokom vremena nužno dolazi do zastarevanja određenih borbenih sistema.
Svi se bave time bez obzira koliko smatrali da to nije humano. Nema države koja ne pospešuje prodaju svojih vojnih proizvoda, jer to je, ponavlja sagovornik Sputnjika, najbrže okrenuta para.
Lazanski ne spori da sukobi koji se odvijaju u svetu, a svet praktično nikada nije prestao da bude poprište, barem nekoliko simultanih ratnih sukoba, pospešuju prodaju oružja i zanavljanje novog.
Svaka država i svaka armija nastoji da se prvo reši starih zaliha municije. Što bi tu municiju uništavali, vadili punjenja, zanavljali novim, ako mogu da je upotrebe u nekom ratnom sukobu, ističe Lazanski. Prvo se, kako objašnjava, lišavate i rešavate starih zaliha, a kada se one potroše na red dođu i nova moderna sredstva. Naravno, sve zavisi od prirode sukoba i od toga ko vam je protivnik.
„Nijedna zemlja ne želi da bude na repu takvih događaja. Ako vidite da vam se susedna država naoružava, nabavlja nove borbene sisteme, morate i vi, ako ne želite da budete objekat političko-diplomatskog iživljavanja i objekt koji će trpeti razne vrste političkih uticaja. Onda i vi morate da sledite taj trend ako ste ozbiljna država. Zatim se ta spirala samo nastavlja“, objašnjava spoljnopolitički komentator „Politike“.
Ali i naoružavanje, odnosno nabavka savremenih borbenih sistema, koliko pomaže da zemlja napravi otklon od mogućih političkih pritisaka, toliko može i da znači da se sa njihovim uvozom uvozi i politički uticaj. Lazanski napominje da neke zemlje, kad prodaju borbene sisteme, to upravo uslovljavaju političkim uticajem.
„Preko prodaje oružja sigurno da se ostvaruju određeni politički uticaji na zemlju koja to kupi. Kupovina, recimo modernih borbenih aviona, nije samo tehničko-tehnološki potez, nego politička odluka, s obzorom na kasniju zavisnost od isporuke rezervnih delova, remonta i ostalog“, dodaje Lazanski.
Činjenica je da je Amerika najveći prodavac oružja na svetu, ali pre svega njeno ponašanje svetskog policajca doprinelo je da pojedine zemlje koje nemaju atomsku bombu idu na stvaranje svog nuklearnog potencijala, da ne bi završile kao Libija i Irak, konstatovao je Lazanski.
