Protest 50.000, uglavnom mladih ljudi u Briselu, pre neki dan, počeo je kao protest podrške Kataloniji, a završio je, reklo bi se, spontanom „prozivkom“ Žana Kloda Junkera, predsednika Evropske komisija, koja je izvršni organ Evropske unije, dakle, svojevrsna Vlada EU.
Sa protesta se čulo da EU ne guši samo demokratiju, nego i nacionalni identitet svojih građana. Iz tog ugla gledano pitanje — da li je građanima Evrope dosta Evropske unije — savim je na mestu, jer se ovakve anti-EU demonstracije ne organizuju prvi put u srcu Starog kontinenta.
Evropska unija/zajednica možda jeste bila dobra zamisao još dok je o njoj kao miroljubivoj komuni naroda sanjao nemački filozof Imanuel Kant, ali evo pola veka i duže, EU nije uspela da izgradi ono što joj je bilo najbitnije — stvaranje evropskog identiteta kod pojedinaca. U tom kontekstu, sve je više pitanja da li je projekat uspeo i da li su narodi koji žive pod kapom EU, najpre pripadnici svoje nacije — Francuzi, Italijani, pa tek onda Evropljani?
Istraživanje agencije „Faktor plus“ na temu da li Srbija treba da bude član EU pokazala su da je tesna trka između onih koji su za, njih 38 odsto, i onih koji su protiv, njih 35 odsto. Međutim, rezultati istraživanja koja su sprovedena od renomiranih instituta kakav je američki „Pju“ i evropskih agencija mnogo bi više trebalo da zabrinu EU.
Većina građana smatra da se njihov nacionalni identitet sve više guši unutar Unije. Izlazak Velike Britanije iz Unije, taj plamen je još više raspalio, a glasovi građana drugih država sve su glasniji da bi i njihove vlade trebalo da krenu putem Britanije.
Ekonomska sigurnost i bezbednost, dva su glavna stuba koja su do skoro bila prva na spisku građana Unije, zbog čega su verovali u nju. Međutim, i oni su polako počeli da se urušavaju, posebno kad su shvatili da zbog obavezne zajedničke spoljne politike Unije moraju da, „po diktatu iz Brisela“, mrze ili vole neku drugu naciju, a da njihovi vojnici, hteli ili ne, moraju da postanu deo nečijeg rata.
Ovo drugo, posebno je došlo do izražaja posle niza terorističkih napada radikalnih islamista i to uglavnom u državama čiji su vojnici bili najbrojniji u ratovima koji su se vodili protiv njih.
I ekonomija više nije na vrhu prioriteta, „sigurna plata“ i standard više nisu dovoljni, jer se ispostavilo da bez obzira na neku vrstu zajedničke berze rada, uvek će državljanin matične države dobiti bolji posao, od onoga ko je došao sa strane.
Tu je i takozvani problem „krađe građana“, to jest, kako je objašnjeno u jednoj od studija, već druga generacija, recimo Poljaka, Mađara ili Hrvata, čiji su roditelji otišli na rad u neku od jačih država EU, Nemačku ili Austriju, sebe vide kao Nemce, a ne kao Hrvate ili Poljake. To dovodi do dvostrukog efekta, jer matične države dobijaju pad u natalitetu, to jest veštački im se smanjuje broj državljana, a sa druge strane, ostaju ne samo bez radne snage, već i bez intelektualne elite, zbog čega takva država gubi na produktivnosti i sve više ekonomski zavisi od Unije.
Primera radi, u Poljskoj je 2015. godine živelo prema podacima UN 38.612,000 ljudi. Broj onih koji su rođeni u Poljskoj, a živeli su u nekoj drugoj zemlji iznosio je 4.449,000 ljudi, što znači da više od 11 odsto Poljaka danas „pripada“ (svojom zaradom, radom i plaćanjem poreza) nekoj drugoj državi.
Prema anketi Instituta za istraživanje javnog mnjenja „Joj gov“ sprovedenoj u Nemačkoj, Francuskoj, Danskoj, Švedskoj i Finskoj — Nemci su najveći optimisti u pogledu budućnosti EU.
Francuzi su najveći pesimisti — njih čak 73 odsto „crno“ gleda na budućnost EU. U Danskoj je 37 optimista i 50 odsto pesimista, u Švedskoj je odnos najuravnoteženiji i ima 43 odsto optimista, prema 45 odsto pesimista, a u Finskoj je 38 odsto optimistički, a 50 odsto pesimistički raspoloženih.
Ovome treba dodati da više od trećine prve generacije migranata rođenih u EU, prema podacima Evrostata, radi poslove ispod svoje stručne spreme. Od Nemačke do Švedske posao lako mogu da pronađu lekari, inženjeri mašinstva… dok za ostale koji nemaju diplome za deficitarna zanimanja u pravilu su rezervisani poslovi koje državljani tih matičnih zemalja ne žele da rade i koji su slabije plaćeni.
Osim tih problema, građani Unije veruju da im je ugrožen nacionalni identitet i činjenicom da su zakoni EU iznad zakona država-članica. Evropska komisija može da pokrene tužbu pred Evropskim sudom protiv zemlje-članice za koju smatra da je prekršila neku odredbu evropskog prava. Kazne za neposlušne države-članice su astronomske, a plaćaju ih građani kažnjene države iz svog džepa preko poreza.
Evropska komisija je sasvim nadnacionalna i svim evropskim komesarima izričito je zabranjeno da slušaju bilo kakve savete iz zemalja iz kojih potiču. Oni moraju da rade isključivo u interesu Unije, a ne u interesu zemlje-članice. Samo Komisija ima pravo predlaganja zakona, ona nadzire i usmerava čitav zakonodavni proces i ima ima vlast nad njim.
Dakle, EU kao takva ne priznaje ni osnovno načelo demokratije kao mogućnosti da narod (građani) biraju svoje predstavnike, pa samim tim ni definiciju nacionalnog identiteta koji iz nekog razloga postaje izraženiji kada ta nacija oseti da je njen opstanak ugrožen.
