Ono što su prilično glasno u poslednje vreme tvrdili na Istoku, sada je nedvosmisleno izgovorio i šef nemačke diplomatije Zigmar Gabrijel: „Globalna dominacija SAD polako postaje istorija“.
A to, kako je objasnio, ubrzava promenu svetskog poretka sa neposrednim posledicama po Nemačke i evropske interese, jer odnosi sa SAD više nikada neće biti isti. Zato, napominje on, Nemačka ne može samo da reaguje na američku politiku, već mora da formira svoj stav, a Evropa mora jasnije da definiše svoje interese kako bi postala važan globalni igrač.
Šta je, u suštini, poručio Gabrijel sa foruma o spoljnoj politici koji je održan u Berlinu, da li to znači novo pozicioniranje Nemačke i kakve reakcije to može da izazove?
Dobar poznavalac nemačkih prilika i nekadašnji dopisnik „Politike“ iz Berlina Miroslav Stojanović napominje da to nije prvi put da Nemci pokazuju svoje političke ambicije, jer ih ne zadovoljava da samo budu ekonomski džin. On za Sputnjik, doduše, napominje da to čine uzdržano, da ne žele mnogo da istrčavaju. Jer senka nacističke prošlosti nad njima stoji i sad.
On je podsetio na upozorenje velikog nemačkog pisca Tomasa Mana i njegovu zapitanost: „Hoće li Evropa biti Nemačka, ili će Nemačka biti evropska?“. A Nemačka bi, kako dodaje Stojanović, po svaku cenu da ostavi utisak da je ona evropska, a ne obrnuto.
„Zato forsiraju EU kako bi kroz nju na neki način igrali malo ozbiljniju političku ulogu, sa većom specifičnom težinom na svetskoj sceni“, napominje ovaj poznavalac zbivanja u Nemačkoj.
On smatra da Gabrijelove ocene treba staviti u kontekst izjave Angele Merkel da je došlo vreme kada se na Ameriku više ne može oslanjati kao na pouzdanog partnera i saveznika koji je ranije bio garant slobode i bezbednosti Zapada i Nemačke, kao na primer u vreme Hladnoga rata. Stojanović podseća da je Merkelova to izjavila posle prvih nesporazuma sa američkim predsednikom Donaldom Trampom u vezi sa NATO-om, ali i kada je najavio da će staviti akcenat pre svega na svoju zemlju i upozorio da neće štititi saveznike koji ne brinu o sopstvenoj zaštiti.
Ne apostrofirajući posebno Nemačku, Merkelova je tada izjavila da Evropa konačno mora da uzme sudbinu u svoje ruke.
Stojanović, međutim, naglašava da sve to treba smestiti i u kontekst novih ideja o stvaranju evropskih oružanih snaga, koje, takođe, polaze od konstatacije da Evropa u sopstvenoj odbrani ne može uvek da računa na pomoć Amerike. A te snage, zbog toga što su zamišljene izvan i mimo NATO-a, razlog su, kaže on, za veliki spor sa Amerikom. Jer, kako napominje, NATO je još jedina ozbiljnija institucija na evropskom tlu gde su Amerikanci gazde.
„SAD će tvrdo insistirati na tome da evropske oružane snage ne budu formirane i da, ako ipak budu jačali njihov odbrambeni mehanizam i njihov budžet, to bude u okviru NATO-a“, ističe sagovornik Sputnjika.
On podseća da Nemačka i sada komanduje sa nekoliko brigada, jednom u Rumuniji i dve holandske.
„Ta ideja o širenju evropskih oružanih snaga se umotava u jednu oblandu da to treba koordinirati pošto postoje različiti vojni sistemi u zemljama EU, da je to preskupo i da treba unificirati“, kaže Stojanović, koji u tome vidi ideju Nemačke da njena vojna industrija, koja je inače moćna, dobije još više posla. To su, dodaje on, teme o kojima se u ovom času dosta raspravlja.
Na pitanje šta je Gabrijel, pre svega, mislio kada je rekao da Evropa mora jasnije da definiše svoje interese kako bi postala važan globalni igrač, on kaže da šef nemačke diplomatije računa da Evropa mora da pokaže svoju autohtonu politiku.
Stojanović, međutim, napominje da je upravo to najspornija stvar. On objašnjava da je Evropa, sa monetarnom unijom i evrom kao čedom, napravila zajednicu koja je prevashodno ekonomske prirode. Ali političku uniju nikada, kaže, nije mogla da ostvari zato što kad god se pomene neka ozbiljnija tema postoje različiti nacionalni interesi među članicama EU.
To je ilustrovao dobro poznatom izjavom čuvenog američkog političara i diplomate, Nemca po rođenju, Henrija Kisindžera da EU nema telefonski broj na koji bi neko mogao da je pozove. A to znači samo da ona kao politička scena nema svoj identitet sa nekom većom specifičnom težinom.
„EU još nema političku snagu među velikim silama kakve su one u usponu, poput Kine, Rusije, ali i SAD, iako su imperija na zalasku. Jedan od urednika nemačkog lista ’Cajt‘ je rekao da ovo možda nije kraj Merkelove, ali je početak njenog kraja. Svakako jeste kraj stogodišnje dominacije Amerike i petstogodišnje dominacije Zapada“, konstatuje Stojanović.
Na pitanje da li će promene koje Gabrijel najavljuje i činjenica da je Nemačka izuzetno snažna biti i razlog za strahovanja Evropljana s obzirom na breme prošlosti koje nosi i koje je još u svežem sećanju, nekadašnji dopisnik iz te države kaže da Nemci sigurno neće nastupiti individualno.
„Pokušaće da sve što budu hteli i mogli ostvare kroz EU. Zato je njihov veliki interes da jačaju EU koja je sada u haosu i krizi. Sami, verovatno, neće previše nastupati upravo zbog toga što postoje velike osetljivosti njihovih komšija od premoćnog suseda u srcu Evrope“, mišljenja je Stojanović.
On kaže da je i Nemačka svesna tog pritajenog straha, da svaki od njenih političara ima osećaj za to.
„Zato je njihova ideja uvek i bila da što god mogu od svojih interesa ostvaruju kroz EU. I zato Nemačka insistira da bude dominantna u EU“, zaključio je sagovornik Sputnjika.
