Pitanje kakav će biti epilog pregovora Beograda i Prištine može se slobodno reći da je palo u drugi plan, jer se stiče utisak da Amerika taj dijalog želi da iskoristi kao sredstvo da se pozabavi ne samo Balkanom, već i Evropom.
Da Amerika namerava da se uključi u te pregovore visokoj predstavnici EU za bezbednost Federiki Mogerini u lice je jasno rekao kosovski premijer Ramuš Haradinaj. A da EU nema nameru da tako nešto dopusti, čulo se kao odgovor iz Brisela. No, Amerika ne odustaje lako, pa je tako po sistemu „zavadi, pa vladaj“ svojim kanalima predložila da se u pregovore, osim Amerike, uključi i Nemačka i to preko sadašnjeg predsednika Bundestaga Volfganga Šojblea.
Doduše i taj predlog nije stigao od američke zvanične administracije, već od američkog profesora sa Univerziteta Kolumbija, ali jasno je odakle vetra duva. U Nemačkoj o tako nečemu nije bilo ni reči niti u zvaničnim, niti u nezvaničnim krugovima.
U tom kontekstu, indikativno je to što Amerika radi. S jedne strane, pominjanjem Nemačke kao novog pregovarača ili posrednika dovodi u pitanje kredibilitet same EU, koja je glavni pregovarač u dijalogu. Isticanjem Šojblea pak nameće se pitanje — zašto su Amerikanci, ako već pominju nemačkog posrednika, izabrali drugog, a ne prvog najjačeg čoveka Nemačke — Angelu Merkel? Ili prostije, da li Vašington koristi dijalog Beograda i Prištine da „zavadi“ i Nemačku sa EU i da oslabi Merkelovu.
Nenad Radičević, politički analitičar i dopisnik lista „Politika“ iz Nemačke, za Sputnjik kaže da prvi put čuje za taj predlog da se Berlin uključi u dijalog između Beograda i Prištine. On podseća da u samoj EU ne postoje ideje da se bilo šta menja u dijalogu.
„U Evropskoj uniji za sada ne vide razlog da se bilo ko uključuje u pregovore, a ni u Nemačkoj ne vide razlog za to. Nemačka i ovako dovoljno utiče na te pregovore posredno, kroz diplomatske kanale, da se sprovede ono što je dogovoreno sa Federikom Mogerini“, objašnjava naš sagovornik.
Upravo zbog toga Radičević je siguran da se niko neće uključivati u te pregovore, koji su, kako kaže, još u fazi sređivanja sitnih detalja o praktičnom životu na Kosovu.
„U tom smislu mislim da je sve ovo jedna američka spekulacija, ali i svojevrstan pritisak na Evropu, ali i na Srbiju, i svakako komplikovanje pregovaračkog procesa, koji se jeste zakočio, ali se nije zaustavio“, dodaje naš sagovornik.
Radičević smatra da je Priština sa zahtevom da se Amerika uključi u pregovore pokušala da napravi sebi bolju poziciju u tom procesu.
„Stvar je u tome da je trenutna situacija takva da diplomatski odnosi Amerike i EU nisu baš u najboljem stanju. Upravo danas je izašla jedna analiza u kojoj nemačke diplomate pretnju za sopstvenu spoljnu politiku više vide u Donaldu Trampu, nego u Kim Džong Unu i sevrenokorejskom nuklearnom programu. Tako se najbolje ogleda razlika između Vašingtona i Brisela po mnogim pitanjima. Vašington je dolaskom Trampa prestao da se redovno konsultuje s Briselom po pitanju Zapadnog Balkana, a to se Briselu, a ni Berlinu ne dopada“, objašnjava naš sagovornik iz Nemačke.
Ukoliko bi pak Nemačka preko Šojblea u nekom momentu ispoljila afinitete da se direktno uključi u pregovore Beograda i Prištine, ruski politikolog Aleksandar Asafov to bi video kao želju Nemačke da ojača svoje političko prisustvo i da se iznova razmotri sadašnje, kako kaže, slepo praćenje američkih interesa. Mogerinijeva u tom slučaju, navodi naš sagovornik, bila bi samo provodnik „evropske politike“ koju diktiraju SAD.
„Zato se i razmatra mogućnost stvaranja novih institucija EU, koje bi faktički samo duplirale slične postojeće, kao što je recimo NATO, ili Interpol. Evropljani žele strategiju kojom bi mogli konkretno da utiču na realne političke procese. Oni smatraju da Vašington zapravo potencira sopstvenu ekonomsku, finansijsku, vojnu i trgovačku ekspanziju u regionu i da ne bi trebalo dozvoliti SAD da i dalje diktiraju svoju volju i demonstriraju silu“, objašnjava naš sagovornik.
Činjenicu da je u američkom (ne)zvaničnom predlogu Rusija označena ko neko ko nema šta da radi za pregovaračkim stolom, naš sagovornik tumači kao nešto što bi moglo da dovede do još jednog raskola unutar političkih elita u EU, što nikome nije potrebno.
