Fašizam ne postoji kao pojava u Srbiji, konstatuje za Sputnjik sociolog Slobodan Antonić, već na nivou pojedinačnih ljudi koji su skloni nekom kultu ličnosti ili nekoj ideologiji, ali daleko od toga, naglašava taj sociolog, da je u pitanja neka značajnija društvena ili politička pojava.
Nema dana, a ima tome više od 15 godina, da u javnom prostoru ne čujemo da je neki pojedinac ili grupa — fašista, da jačaju ekstremističke grupe, da država mora da reaguje protiv fašista…
Zbog toga smo pozvali profesora Antonića da ne navodeći konkretne dnevne primere terminišemo te pojmove i oivičimo situaciju u društvu.
Fašizam u krilu antifašizma
„Uopšte, mislim da je primena termina, koji su vezani za jednu ideologiju, jedan politički projekat i jedno istorijsko razdoblje iz prve polovine 20. veka, toliko decenija posle toga u osnovi pogrešna. Budući da mi i dalje imamo značajne elemente autoritarizma, totalitarizma, nasilja u politici, i tako dalje, to svakako da nema one oblike koji karakterišu klasičan nacizam i fašizam“, jasan je Antonić.
Najčešće oni koji progone takozvane fašiste i naciste, koji optužuju svoje političke i ideološke neistomišljenike ili suparnike, prema mišljenju tog profesora, zapravo pokazuju sklonost da oni jedini određuju ko je fašista, ko je nacista, a onda time prosto sebe stavljaju u suprotan položaj u odnosu na konkurente.
„Problem je u tome što se, kako je neko lepo primetio, fašizam danas javlja u obliku antifašizma. To je malo paradoksalno, ali zapravo želi da kaže da upravo to nastojanje da se svako drugačije mišljenje proglasi fašističkim ili nacističkim, da se na taj način zapuše usta ljudima koji drugačije misle, jeste jedan od elemenata totalitarizma, odnosno autoritarizma koji je karakterisao klasični fašizam“, ističe Antonić za Sputnjik.
Postoje, prema njegovom rezonu, dva razloga zašto se to suparnicima spočitava baš na taj način. Prvi razlog je, ukazuje Antonić, što je to najlakši način da diskvalifikujete nekoga, ne samo kao neznalicu, nego uopšte da ga izbacite iz javnosti i javnog života, života koji karakteriše pristojno društvo, onda mu lepo prilepite etiketu fašista i nacista i time ga zapravo obeležite da neko drugi ne može ništa da ga pita, niti da on može da iskaže svoje mišljenje.
Nadri-lekari sa pogrešnim dijagnozama
Druga stvar je, dodaje profesor Antonić, a u jednom delu „naše proglobalističke ideologije“ postoji nastojanje, da se naše društvo prikaže kao društvo koje pati od jednog dubinskog fašizma i nacizma.
„Recimo, pomenuću konkretno ime. Latinka Perović je u nekoliko navrata tvrdila da u Srbiji postoj jedan dugotrajni dubinski fašizam, odnosno da je ideologija fašizma gotovo na pragu da postane zvanična ideologija, ako se dobro sećam tog njenog citata“, navodi Antonić.
I onda kad imate takvo prikazivanje jednog društva, precizira on, onda se u sledećem koraku vi namećete kao neko ko će to društvo povesti, upravljati njime, vladati njime.
„Dakle, jedan patronistički položaj tih ideologa koji u prvom koraku proglase da je neko društvo bremenito fašističkim i nacističkim elementima. Čak je Konstatinović tvrdio da je nacizam izvorna ideologija koja je nastala na tlu Srbije, pazite molim vas. A onda u sledećem koraku, naravno, kaže se, pa eto, pošto je takvo društvo kakvo jeste, kakva demokratija, kakvi bakrači, tu zapravo treba da se uspostavi jedna vrsta patronalizma, modernističkih snaga nad ovim društvom. I time sebe zapravo kandidujete za tog autoritarnog upravljača jednim ’bolesnim' društvom‘“, kategoričan je Antonić.
Demokratska debata rešava sve
Ako se, u javnom prostoru, neko targetira kao fašista i nacista, on na neki način postaje legitimna meta. Koji lek treba primeniti?
„Vidite, najčešće tu imamo jednu vrstu strme ravni. U prvom koraku vi patriotizam izjednačite sa nacionalizmom, onda nacionalizam sa šovinizmom, pa šovinizam sa fašizmom, pa fašizam sa nacizmom i na kraju svako ko ima klasičan patriotski odnos prema svojoj sopstvenoj zemlji postaje fašista“, rezonuje Antonić.
Lek je, sugeriše taj sociolog, da se ignorišu takva vrsta etiketiranja, jer je zaista najlakše kad se sa nekim ne slažete da ga proglasite fašistom i to je gotovo.
„Recimo, svaka takozvana desna ili desničarska opcija u sledećem koraku se odmah izjednačava sa fašizmom. Mi smo prosto kao kultura relativno skoro obnovili demokratiju, višestranačje, elemente parlamentarizma, pa moramo da naučimo i to da se prosto uzdržavamo od korišćenja prejakih kvalifikativa i da to može značajno da onemogući slobodnu diskusiju u našem javnom životu“, ističe Antonić.
Važno je, zaključuje taj sociolog, da ono što se dešava u parlamentu, na političkoj sferi, jeste samo jedna polovina demokratske diskusije, demokratske debate koja se mora voditi u društvu, da bi društvo moglo da donosi pravilne i ispravne odluke.
