„To je politika, prijatelju moj.“
Citirana konstatacija — koju je 28. maja prošle godine izrekao šef američke antidoping agencije Trevis Tajgart u telefonskom razgovoru sa prankerom (telefonski haker) Vovanom, misleći da je na vezi ministar sporta Ukrajine Igor Ždanov i da rade na „projektu“ suspenzije Rusije sa svih takmičenja — najprecizniji je odgovor na sva pitanja o dopingu ruskih sportista, kaznama, pretnjama, ograničenjima i ucenama koje traju gotovo dve godine.
Bez ruske himne i zastave
Najnoviji udarac ušprican je direktno u venu svih svetskih medija juče kad je Izvršni odbor Međunarodnog olimpijskog komiteta doneo odluku o suspenziji ruskog tima sa Zimskih olimpijskih igara u južnokorejskom Pjongčangu 2018. godine. Ruski sportisti mogu da učestvuju na ZOI individualno, poručuju iz MOK-a, ali pod nazivom „olimpijci iz Rusije“, dozvoljavaju im da na dresovima mogu da nose zastavu ZOI, a sugeriše se da će se u slučaju osvajanja zlatne medalje, kao i pre utakmica tih sportista, slušati olimpijska himna.
Može li bednije. Može li niže. Mora li baš ovako.
Ko je ikad šutnuo loptu, bacio kamen, potrčao ili skočio zna da je naterati sportistu da nastupi bez obeležja, napraviti ga bezličnim, jednako kao poslužiti hranu bez soli — bljutavo.
Ne brinite, biće ovakvih udaraca još. Sve što se učini jednom, ne mora se ponoviti i drugi put, a sve što se dogodi više od dva puta, dešavaće se sve dok jedna strana ne bude ne poražena, već zgažena. Pa još overena nogom, kao kad gase opušak od cigarete.
Naravno, to su samo puste želje administracija koje su poodavno operisane od realnosti. I na stranu to što ovaj tekst čitate na portalu koji je u vlasništvu ruskih poreskih obveznika, činjenice su svete, a komentari slobodni, pa aksiom da ni Napoleon, ni Hitler, a ni boljševici pre njih ili klintonisti posle njih, nisu uspeli ne da zgaze, već da poraze Rusiju — nedvosmisleno ukazuje da se to neće dogoditi ni ovoga puta. Ma koliko se upinjali.
Fizički bol zbog odsustva časti
Džaba im trud, kad je rezultat jalov. Taj konačni skor i ne može biti drugačiji jer namera projekta nije pobeda, već sanacija štete.
Naime, Ruska Federacija se digla iz svojevrsnog samonokdauna i objektivnih okolnosti u kojima se našla posle raspada SSSR-a i bivstvovanja pod vremešnim Borisom Jeljcinom, pa je, kako godine prolaze, a ima tome gotovo decenija, počela sve čvršće da staje na noge, da vraća geopolitičku kartu sveta u ležište i da čak diktira tempo u mnogim globalnim pitanjima i problemima koje su drugi navikli da prave.
E to smeta onima koji su oguglali i srodili se sa necivilizacijskim običajem da sami optužuju, sami presuđuju, a potom sami dele „svetsku pravdu“, odokativno, prema ličnom nahođenju.
Prvo je krenulo kao svrab, a onda je počelo da ih boli i ispod kože. Navika je služavka koja se udala za gospodara sa Zapada i sad fizički boli kad je nema. Zato reaguju telom, a ne glavom. I zato će biti poraženi.
Da nema slučajeva dopinga pojedinih sportista iz Rusije, kao što ih, nažalost sporta kao takvog, ima i kod sportista iz Amerike i drugih zemalja, tromi mozgovi sa Zapada bi upotrebili nešto drugo u pokušajima da napadnu Rusiju. Dakle, sve izgleda isuviše jeftino.
Ne bacaj olimpizam u mrak
„Špijunski roman sa elementima teorije zavere“, ovako je juna prošle godine u emisiji „Svet sa Sputnjikom“ pisac Muharem Bazdulj odgovorio na pitanje u koji književni žanr bi svrstao fabrikovanje doping afere ruskih sportista i zakulisnu igru oko njihovog učešća na Olimpijskim igrama u Riju.
„Ako se vratimo na samu ideju Kubertenovog obnavljanja Olimpijskih igara i šta su u simboličkom smislu značile Olimpijske igre u staroj Grčkoj, videćemo da je to je bio jedini period kad su svi grčki polisi, ako su ratovali, stupali u primirje“, podsetio je Bazdulj. Zato je ideja OI, dodao je, da se makar za taj kratki period, jednom u četiri godine, nadiđu politički animoziteti.
Da. Bedna borba sa suparnikom na Istoku umnogome je još više uprljana izborom metode i oruđa i oružja za borbu. No, ne mogu o časti i čojstvu pričati oni koji za taj pojam ne znaju, ne žele da saznaju i nikad neće saznati.
Baciti ideju olimpizma u blato zarad bizarnog razloga svojstveno je neprijateljima demokratije. Takvi, nažalost, ne biraju sredstva.
Zloupotreba MOK-a jednaka je ekonomskim sankcijama protiv Rusije, dampiškim cenama nafte, spinovanjima o uticaju na američke izbore, lažiranjima o botovima iz Sankt Peterburga, zakulisnim igrarijama oko dodele Svetskog prvenstva u fudbalu, podmetanjima o britanskim huliganima, koji se, gle čuda, boje navijača u Rusiji… i da ne nabrajamo više.
Početak i kraj svega je Rusija. Treba to poklopiti, ućutkati, ograničiti, naterati da kleči.
No, realnost je jedno, a kompleksi su drugo. Realno je da će se na sportskom bojnom polju pokazati ko šta ima u sebi, ma kakvo obeležje imao na sebi. A ovo drugo je boljka kojoj se ne valja smejati, ali ubogima valja pokazati put do ordinacije. Hrišćanski je.
A i olimpijski.
