Advokat sa dugogodišnjim haškim iskustvom Tomislav Višnjić kaže da je veoma zanimljivo što branioci Slobodana Praljka nisu imali kontakt sa njim do ulaska u sudnicu.
„Nemili događaj možda je mogao je da spreči pregled iz pritvorske jedinice koja poseduje skener kroz koji prolaze i izlaze zaposleni, pritvorenici i stražari. Kao potencijalni problem se javlja činjenica da taj skener verovatno nije podešen da otkriva tako male stvari kao što je bila posudica iz koje je popio otrov. Meni je zapravo, u početku, ličila na plastičnu posudu u kojoj se drži mleko za kafu, koja inače u Tribunalu može da se nađe na svakom ćošku.“
Predsednik informaciono-dokumentacionog centra „Veritas“ Savo Štrbac koji je bio svedok u predmetima Hadžić i Mladić kaže da i pored svih skenera uvek može nešto da se pronese.
„Otrov je mogao bilo ko to da mu donese pa čak i čuvari koji su ljudi od krvi i mesa, podložni raznoraznim podmićivanjima“, objašnjava Štrbac.
Advokat Višnjić smatra da je ono što se desilo Praljku posledica institucije koja polako prestaje sa radom. On Tribunal poredi sa firmom u stečaju.
„Kad firma krene nizbrdo, svako iznosi šta može. Prva stvar koju stečajni upravnik dovede je obezbeđenje, a ovde je to bila poslednja stvar.”
Štrbac podseća da je u Tribunalu bilo suicida i ranije, a kao najstrašniju smrt navodi Milana Babića koji je u nedostatku drugih sredstava stavio najlon preko glave, kaišem se zavezao oko vrata, a drugi kraj istog pričvrstio za radijator.
Advokat Višnjić kaže da je način kako je izvođena njihova odgovornost u „slučaju Prlić“ istovetna onoj po kojoj su naši vojni i civilni rukovodioci odgovarali u predmetu „Kosovo“.
Po tom modelu je jedan deo civilnih, pa i vojnih vlasti odgovarao u predmetima vezanih za vojsku Republike Srpske. To je takozvani „zajednički zločinački poduhvat“ i to „oblik 3“, u kome se ne traži direktno učešće, već pomaganje, za koje je po stavu žalbenog veća, dovoljno da ste izvršili neku radnju koja je doprinela tom poduhvatu.
Savo Štrbac smatra da će presuda biti veoma negativna prvenstveno za Hrvate u BiH. Iako su konstitutivan narod, Hrvati su se do sada osećali veoma potcenjeno, a ovo im neće pomoći da poprave svoj položaj. Sa druge strane, Štrbac smatra da će Bošnjaci, kako danas zovu Muslimane, maksimalno iskoristiti presudu, kao što su to radili protiv Republike Srpske.
„Posle kvalifikacije o udruženom zločinačkom poduhvatu, svi pripadnici HVO-a su potencijalni članovi udruženog zločinačkog poduhvata. Neće im suditi Međunarodni sud ali postoje sudovi za ratne zločine u BiH, gde su mnogi već procesuirani, a koji će sada biti lakše osuđeni. Takođe, oni koji su preživeli zločine utvrđene ovom presudom lakše će doći do naknade štete“, kaže sagovornik Sputnjika.
On dodaje da Hrvatska može da ima negativne posledice, kada su u pitanju međudržavni odnosi sa BiH, jer postoji mogućnost da se ova presuda koristi pred nekim budućim međunarodnim sudovima i u arbitražama.
Predsednik informaciono–dokumentacionog centra „Veritas“ tvrdi da je ipak na delu politika, a ne pravda i da sada BiH može da podnese tužbu protiv Hrvatske za genocid.
„Hrvati su zabrinuti. Svi kažu da su haške presude individualne, ali upravo kod udruženog zločinačkog poduhvata one su i kolektivne. Ako je na čelu udruženog zločinačkog poduhvata, čiji je cilj bio da se etnički očisti područje Herceg-Bosne i da se ta teritorija pripoji Hrvatskoj radi stvaranja velike Hrvatske, onda na čelu tog udruženog zločinačkog poduhvata imate predsednika države, koji je i vrhovni komandant vojske, kao i ministra odbrane Gojka Šuška i načelnika generalštaba hrvatske vojske Janka Bobetka — svi su oni imenovani kao članovi udruženog zločinačkog poduhvata“, kaže Štrbac.
Za Hrvate, presuda je apsurd, tvrdi on i dodaje da njihova cela Hrvatska počiva na domovinskom ratu, na agresiji Srbije, Crne Gore, JNA, određenih jedinica BiH. Ovo pomalo menja njihovu koncepciju državnosti koja je do sada bila nesporna. Do sada su, kaže Štrbac, Hrvati imali popust pred međunarodnom zajednicom, pa i pred Haškim tribunalom. Podseća da su kao država, bili spremni na raznorazne posledice zbog nedostavljanja artiljerijskih „Topničkih“ dnevnika u predmetu "Oluja" i istrajali su do kraja, suđenje je završeno bez tih dnevnika.
„Procesuirali su neke osobe pred domaćim sudovima, ali je to očigledno negde skriveno. Kada su Amerikanci raspisali ogromne nagrade za Karadžića i Mladića govorio sam da bi trebalo raspisati nagradu od milion dolara i za te ’Topničke dnevnike‘ i garantovano bi ih našli ali Srbija nije bila zainteresovana zbog velikog pritiska. Službeni je podatak da je Hrvatsku samo za predmet ’Oluja‘ izdvojila 28 miliona evra“, tvrdi Štrbac.
Na pitanje da li je Haški tribunal uspeo da dovede do pravde i pomirenja, naši sagovornici su saglasni da nije. Višnjić kaže da pomirenja, kao posledice rada Haškog tribunala, nema. Pravda je, kaže on bila selektivna, a u delovima, čak i pobeđena od politike. „Jedan je bio uticaj vojnog lobija koji je menjao pravila igre kako im je odgovaralo. Drugim delom je pisana pravda pobednika. Trećim delom je zbog naših regionalnih problema često dolazilo do nepravde u pojedinim predmetima“, objašnjava Višnjić.
Koliko je Tribunal bio bitan samim sudijama govori i podatak da predsedavajući Teodor Meron nije došao na konferenciju koju je organizovala generalna skupština UN povodom rada sudova koje je osnovala, a naglasak je bio upravo na Haškom tribunalu. „O kakvoj pravdi da govorimo kada su neki procesi trajali i po 13 godina, a Šešelja su držali bez 11 i to bez presude. Trebalo je da skupe u jednu sobicu sve aktere događanja iz devedesetih godina i da je jedno veće osudilo ko je kriv, kriv je. Pravda je bila selektivna, nije bilo pravde za žrtve, a selektivna pravda je isto što i nepravda“, zaključuje Savo Štrbac.
