Da je Darvin još malo poživeo možda bi u njegovom „Postanku vrsta“ našli posebno objašnjenje kakve su to sile delovale na ovom prostoru da evolucioni procesi iznedre tako nedovršenog Homo balkanikusa. Ili je Stvoritelju u odsudnom trenutku, baš na ovom prostoru, došla mala snaga, što bi rek‘o narod.
A taj narod, odnosno narodi, ispadoše niža vrsta. Makar tako tvrdi lider LDP-a Čedomir Jovanović.
„Uloga Haškog tribunala je direktna posledica tog životinjskog mentaliteta naša tri naroda koji je došao do izražaja u tim sumanutim zlodelima kojih su prepune tih nekoliko godina rata“, ustvrdio je antropolog Čeda.
On je u studiju RTS-a bio jedan od učesnika priče posvećene dometima Haškog tribunala koji je svoj neslavni rad okončao na nedopustiv i bizaran način, samoubistvom usred sudnice osuđenog hrvatskog generala Slobodana Praljka.
Otkud to novo posipanje pepelom po narodu, odnosno narodima, kada su se advokati i pravnici najrazličitijih provenijencija ubili objašnjavajući da iza zločina uvek stoji ime i prezime.
Na to je ukazala i nedavna nedvosmislena poruka glavnog haškog tužioca Serža Bramerca koji je u prvoj reakciji na presudu generalu Ratku Mladiću rekao: „Srpski narod nije zločinački i ne sme da nosi breme kolektivne krivice.“
Ali Čeda antropolog izgleda zna nešto o tri naroda sa ovih prostora što je drugima promaklo. Valjda su zato samo tri, a ne i još poneki.
Nejasno je, doduše, kako se to uklapa u sveopštu sliku civilizacije koja je satkana od malih perioda mira tokom istorije dugog ratovanja. Da li treba podsećati na razne i najužasnije zločine koje su činili pripadnici drugih naroda samo u skorijoj istoriji. Da ne idemo dalje od Drugog svetskog rata.
Da li je ikom palo na pamet da za Nemce kaže da su životinjskog mentaliteta što su na najsuroviji način, do istrebljenja, u Evropi doveli ceo jevrejski narod, pride još u vivo eksperimentima vežbajući na njima i ostalima po zloglasnim nacističkim logorima.
Možda se Jovanović ne seća, ali Poljaci ne mogu da zaborave kako su pripadnici Organizacije ukrajinskih nacionalista predvođeni Stepanom Banderom za samo šest dana 1943. godine ubili 12.000 Poljaka, a za nekoliko meseci najmanje njih 120.000.
„Ne interesuju nas cifre, nije reč o desetinama ili stotinama hiljada, nego o svim Poljacima do poslednjeg — od staraca do dece“, još se citiraju reči Mikole Ljebeda.
Visoki nemački oficir je zabeležio da iako je prošao dva rata, takva zverstva nije video kakva su bila ona nad ubijenom decom u selu Časni Krst.
Treba li podsećati na zločine japanske vojske počinjene u Kini, u ime tvrdnje da su Japanci azijska „vladajuća rasa“. Simbol stradanja, tadašnji grad Nanking, današnji Nanjing, bio je gubilište za 300.000 ljudi. Zverstva i na hiljade silovanja su ostala zabeležena između ostalog zahvaljujući i dnevniku američkog misionara Džona Makalana. Po okončanju Drugog svetskog rata, u Tokiju je osnovan Međunarodni vojni sud za Daleki istok koji je sudio japanskim visokorangiranim oficirima. Kao i Nirnberški Nemcima.
Ali nikom ne pada na pamet da kaže da su Nemci, Japanci ili Ukrajinci životinjskog mentaliteta. Ili Amerikanci. Besramne fotografije kada američki vojnik bacačem plamena „sustiže“ golišavu vijetnamsku devojčicu su obišle svet. Bilo je ko zna koliko sličnih zločina tokom američkog vojevanja koje je zaštitni znak trajanja SAD.
Razmere zločina tek će se sabirati i po završetku epizode zvane „Islamska država“.
Nije Balkan ni prvi ni poslednji dokaz nesavršenosti ljudskog roda koji je toliko puta do sada „zaboravio“ da uči na greškama iz istorije, u suštini vođen interesima određenih elita.
Japanci su, tako, u svojim udžbenicima istorije „sakrili“ gotovo ceo 20. vek i u okviru njega Drugi svetski rat. Dopisnica Bi-Bi-Sija iz Tokija Mariko Oi je tako ispričala da nastavnici o njemu izbegavaju da predaju, da je nankinški masakr pomenut samo u fusnoti, a u jednoj rečenici bacanje atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki. Japanski narod, rekla je ona, često ne razume zašto su okolne zemlje kivne zbog onoga što se dešavalo tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka.
Zato će antropološko prosvetljenje Jovanovića o „životinjskom mentalitetu tri naša naroda“ ostati samo još jedan pokušaj njegovog moralisanja koje je do sada bilo usmereno na Srbe. Posle tvrdnje da je Republika Srpska stvorena na genocidu, a zanemarivanja zločina činjenih nad Srbima tokom rata u BiH, potrudio se da taj životinjski mentalitet pravilno rasporedi na sva tri naroda.
Doduše tek sada. Samo je pokazao da je ostao odan vrednostima Haškog tribunala koji je na kraju svog postojanja pokušao da uspostavi kakav-takav balans u pogledu odluka koje je donosio, pošto su one uglavnom bile usmerene protiv Srba, ali ne i ostalih sa „životinjskim mentalitetom“.
