General Hrvatskog veća odbrane Slobodan Praljak, 13. je po redu „haški pacijent“ koji je na ovaj ili onaj način skončao u Tribunalu. Za nešto manje od četvrt veka koliko je haški tribunal trajao, gotovo svake druge godine neko je od optuženih umirao. Ne računajući svedoke (saradnike) koji su misteriozno umirali.
Pre Slobodana Praljka, samoubistvo je izvršio Milan Babić, bivši politički lider krajiških Srba, 5. marta 2006. godine, u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala. Tribunal je potvrdio samoubistvo, ali ne i informaciju da se Babić obesio.
Još jedan Krajišnik, Slavko Dokmanović, bivši gradonačelnik Vukovara, obesio se u haškoj ćeliji 29. juna 1998.
Bivši ministar unutrašnjih poslova Srbije Vlajko Stojiljković pucao je sebi u glavu ispred zgrade tadašnje Skupštine SRJ, 11. aprila 2002. nešto posle 19 časova, na dan kada je usvojen zakon o saradnji sa Haškim tribunalom. Dva dana kasnije, 13. aprila u 21.30 časova preminuo je u Urgentnom centru u Beogradu.
Najmisterioznija smrt koja se desila u Međunarodnom tribunalu za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava na teritoriji bivše Jugoslavije nakon 1991. godine (puno ime Haškog tribunala) svakako je bila smrt „najkrupnije haške ribe“ Slobodana Miloševića.
Bivši predsednik Srbije i SRJ, zvanično, neosuđen je preminuo od srčanog udara u pritvorskoj jedinici Tribunala 11. marta 2006. ali i danas se osnovano sumnja u zvaničnu verziju.
Dr Milan Kovačević, ratni gradonačelnik Prijedora, takođe neosuđen, preminuo je pritvorskoj jedinici Haškog tribunala od pucanja aorte 1. avgusta 1998.
I general Zdravko Tolimir, bivši načelnik Generalštaba Vojske Republike Srpske, preminuo je u pritvorskoj jedinici u Sheveningenu 9. februara prošle godine.
Dvojica haških optuženika, Srba, preminuli su na izdržavanju haških kazni. Ljubiša Beara, načelnik bezbednosti Glavnog štaba Vojske RS, preminuo je u zatvoru u Berlinu 9. februara ove godine, a general Mile Mrkšić, bivši vrhovni komandant Vojske Republike Srpske Krajine, umro je u zatvoru u Lisabonu 16. avgusta 2015.
Van zidina zatvora, ali u vezi sa neadekvatnim lečenjem, tokom boravka u Sheveningenu preminula su još četvorica Srba.
Bivši predsednik RSK Goran Hadžić umro je u Novom Sadu, u Kliničkom centru Vojvodine 12. jula prošle godine, nakon što je Tribunal više meseci odbijao da ga pusti na lečenje. Kao posebno bizaran i istovremeno morbidan detalj, trebalo bi navesti da je posle dva dana Tužilaštvo Haškog tribunala zatražilo od Vlade Srbije da im dostavi potvrdu o smrti.
General VRS Đorđe Đukić pušten je iz haškog pritvora u Sheveningenu aprila 1996. godine zbog karcinoma u poodmakloj fazi i odmah je primljen na VMA u Beogradu, gde je i preminuo samo mesec dana kasnije.
Još jedan general VRS Momir Talić, preminuo je, neosuđen, na VMA u Beogradu, 28. maja 2003. General VRS Milan Gvero, takođe je preminuo na VMA, nakon izdržane kazne 17. februara 2013.
Kad je reč o leševima koji su ispadali iz haškog ormana, „bogu na istinu“ nisu išli samo optuženi i osuđeni. Samo u slučaju aktuelnog premijera Kosova Ramuša Haradinaja, 19 svedoka Tužilaštva izgubilo je život na manje ili više misteriozan način.
Veštak odbrane u predmetu Tužilac protiv Ratka Mladića, Dušan Dunjić, na dan kad je trebalo da svedoči u sudnici, pronađen je mrtav u hotelu u kojem je odseo, 22. oktobra 2015.
Kad se podvuče crta, Haški tribunal više liči na grobarsku radnju „Dugo konačište“ iz drame „Maratonci trče počasni krug“ nego na sud koji bi trebalo da donese pravdu, istinu, odgovornost i pomirenje među zaraćenim južnoslovenskim narodima (i narodnostima).
