Moralo je ovako da se završi.
Sramotom pred očima svetske javnosti.
Šokantna i jeziva scena kad hrvatski general Slobodan Praljak na iskap pije otrov pred ravnodušnim sudijama, simbolična je smrtna presuda Haškom tribunalu koja će se večno pamtiti.
Zaslužio je Haški sud upravo to.
Finansiran od zapadnih zemalja koje su politički razorile Jugoslaviju nastalu 29. novembra 1943. godine u Jajcu, dobio je Tribunal i doživotnu kaznu za sopstveno beščašće baš 29. novembra. Baš na završetku svog mandata koji je trebalo ponovo da pomiri jugoslovenske narode posle krvavog rata.
Simbolični krug se zatvorio.
Ispričano je već da je Haški tribunal vitlao nepravednom sabljom najviše po vratovima srpskih glava.
Sve je rečeno o zločincima koji se šepure na slobodi i čestitim vojskovođama koji su trunuli u kazamatu.
Tone papira su ispisane o temeljnom i sistematičnom uništavanju života, zdravlja i časti haških optuženika, osuđenika, njihovih porodica, pa i svedoka.
Na destine haških optužnica je obesmišljeno, ismejano, pravno i dokazima potučeno.
I jedino je do kraja, bez ikakve naučne dileme i sa najviših svetskih pravnih krugova potvrđeno — da je Hag antisud. Negacija pravde. Antiteza svih načela pravne nauke od Rimskog carstva do danas. Prva lekcija u budućim udžbenicima početne godine pravnih fakulteta u svetu — kako ne sme da se sudi.
Dokazano je i da je Hag politički buzdovan u rukama kreatora geopolitike. Tamni vilajet u kojem su službenici velikog kafkijanskog procesa nagrađeni ogromnim novcem gazili i sramotili sve, a najviše sopstveni obraz.
Nema dileme. Svi zločinci, bez obzira na naciju, veru, političko opredeljenje morali su da dobiju najtežu kaznu. Sve žrtve krvave jugoslovenske klanice morale su da dobiju bar nekakvu satisfakciju. Zaraćeni narodi su morali da se pogledaju u oči i da prihvate svako svoju krivicu.
Ništa od toga se nije desilo. Desilo se sve suprotno. Haški tribunal nas je dodatno posvađao, zakrvio, otvorio nove rane, iskopao dublje rovove.
I sve bi se to izučavalo i dokumentovalo po stručnim i političkim forumima i u budućim godinama, pa bi vremenom padalo u zaborav.
Sve bi tako izbledelo da u sredu Slobodan Praljak nije pred kamerama izvadio bočicu otrova iz džepa, pred uključenim kamerama, pred reflektorima. Da nije zgrčenom samrtnom grimasom i očima u kojima se videla odlučnost, pogledao hladne sudije i sve koji su pred ekranima pratili prenos suđenja hrvatskim generalima.
U tom trenutku, postalo je potpuno nebitno da li je Praljak Hrvat, Srbin, Bošnjak, Albanac. Jedan čovek je umirao pred svima. Umirao je dok su službenici Tribunala premeštali mikrofone i kamere i pripremali novu salu za nastavak suđenja.
Turobna slika savremene bezdušnosti i zla. Ponora.
Ne ulazeći uopšte u sadržaj presude protiv generala, niti da li je kriv ili nevino osuđen, njegova samolikvidacija pred očima dželata Jugoslavije, bila je, u stvari, neka vrsta ritualne osvete samom Haškom tribunalu. Od strane svih kojima je Tribunal stvorio pakao.
To je, u stvari, kruna rada tog suda. Krešendo višegodišnjeg košmara. Scena koja ostaje večno. Slika koja je u septičku jamu istorijske sramote bacila tog pravosudnog Frankenštajna, u završnom činu jugoslovenske drame.
Jednostavno, moralo je ovako da se završi.