Na 406 strana, Jović kaže da su glavni elementi tog mita prezentovani u Deklaraciji Sabora o „Domovinskom ratu“ od 13. oktobra 2000. godine, a u njoj su svi građani pozvani da štite temeljne vrednosti i dostojanstvo „Domovinskog rata“, kao zalog naše civilizacijske budućnosti.
Zalažući se za pluralni pristup tom pitanju, Jović smatra i da je iz Deklaracije vidljivo da se država svojim „političkim uputstvom za interpretiranje nedavne prošlosti, direktno uključila u proces koji sprečava pluralizam, a time i slobodu“.
„Ovo je knjiga o slobodi. U njoj vidim narativ koji je postao državni i u njemu ima dosta istine. To nije laž, jer nijedan mit nije samo laž, jer da je samo to, brzo bi je prepoznali. Ali je vrlo selektivna i jednodimenzionalna i vidi samo jednu stranu i čak brutalno istiskuje sve što se ne uklapa u tu priču“, ocenio je Jović i dodao da postoje postoje drugi strahovi i alternativne interpretacije koje moraju da imaju pravo građanstva.
Podsetivši na svoju raniju tezu da „samo u mitovima svaki narod želi svoju državu, a u stvarnosti ne“, Jović je ponovio da je u Hrvatskoj marta 1990. godine samo 11,5 odsto ljudi želelo nezavisnost.
Upitao se i što bi se dogodilo da nije bilo rata — da li bi sve ostalo na željama „jedne manjine u Hrvatskoj“ ili bi se išlo na jednostrano proglašenje nezavisnosti kao u Kataloniji.
Naveo je i da je Hrvatska u bivšem sistemu bila ustavobraniteljska i protivila se bilo kakvoj promeni Ustava SFRJ, paradoksalnim ocenivši da se „hrvatski separatisti pozivaju na taj ustav, koji je imao staljinističke elemente, jer se pozivao na pravo naroda na samoopredeljenje do otcepljenja“.
Hrvatski istoričar, publicista i političar leve orijentacije Dragan Markovina kaže da je Jović zapravo napisao „zastrašujuću dijagnozu“ hrvatske stvarnosti i paralizu čitavog društva ratnim diskursom i planskim suspendovanjem slobode da se o ratu slobodno misli i govori.
„Ako ga je nakon teksta o referendumu za nezavisnost u ’Političkoj misli‘ nacionalistička javnost do te mere ozloglasila, stvorivši atmosferu linča i histerije da je u Ivi Josipoviću probudila oportunistički refleks radi kojeg ga je smenio s mesta savetnika i zbog tog izgubio izbore, nakon knjige ’Rat i mit‘ Dejanu Joviću biće još teže. Osim u slučaju da ti krugovi knjigu namerno prećute, što uopšte nije nemoguće jer je sa njom gotovo nemoguće polemisati. Jović je zapravo napisao zastrašujuću dijagnozu hrvatske stvarnosti i paralizu čitavog društva ratnim diskursom i planskim suspendovanjem slobode da se o ratu slobodno misli i govori.“
U autorskom tekstu za hrvatski portal „Telegram“, Markovina kaže da će se bez čitanja te knjige, koja nije donela nikakva nova spektakularna saznanja, ali je sve one prećutana izvela pred javnost i ispravno kontekstualizovala, teško razumeti naizgled iracionalni napad na Aleksandra Stankovića, urednika emisije HRT-a „Nedeljom u dva“, od pre neki dan, ili ranija izjava Ive Banca da je začuđen kako je Jović uopšte prošao sigurnosnu proveru za državnog službenika.
„Ova knjiga bi ujedno mogla da ponudi odgovor na teze dela levice o tome kako su sva ova identitetska pitanja nebitna i zapravo liberalna, a da je jedino bitna ekonomija. Hrvatska zapravo živi u iluziji utemeljujućeg mita, koncentrisanog oko rata kao svoje krajnje tačke i zbog čijeg upornog reprodukovanja društvo nije u stanju da krene prema modernizaciji. Otud i tragično nerazumevanje politički nepismenih i nezainteresovanih građana, koji teret prošlosti osećaju, ali borbu za moderno društvo vide kroz uzrečicu da nam je dosta ustaša i partizana.“
Markovina primećuje da Jović piše o tome da je jedino Hrvatska iz postjugoslavenskih ratova izašla kao pobednica i kao zemlja koja je ostvarila sve svoje nacionalne, ali i nacionalističke ciljeve, poput reintegracije teritorija, ali ne i stanovništva.
„’Rat i mit‘ je važna i polemična knjiga, koja je konačno na jednom mestu otvorila praktično sve tabue i mitove savremene Hrvatske i možemo bez ikakvih ograda da zaključimo da je u ozbiljnoj konkurenciji, poput Pavelićevog ’Smijeha slobode‘ ili biografske knjige o Titu Ive i Slavka Goldštajna, reč o knjizi decenije“, naveo je između ostalog Markovina.
Tanjug
